165 деце је бачено под лед!

165 деце је бачено под лед!

Први дани Рације, упркос жртвама, нису задовољили очекивања њених организатора, због чега је у ноћи, између 22. и 23. јануара, инсцениран сукоб са наводним бунтовничким елементима. Преносиле су се вести о двојици убијених хонведа, а „раниени“ који су се вратили са својим саборцима завијених глава, руку и ногу, све у намери да мађарске војнике подстакну на одлучујући обрачун са непоћудним Србима и Јеврејима. Овај догађај и претерано обиље алкохола, који се пио уз чај и делио војницима, јер је било веома хладно, утицало је на то да се трећег дана Рације јавио највећи број жртава. Многе јеврејске и српске породице остале су готово без и једног члана. Под удар су дошли богатији јеврејски трговци, лекари, адвокати, а међу Србима су највише страдали интелектуалци, ђаци, студенти, занатлије и трговци. У броју од 1.253 жртве Рације налазе се и познате личности: др Милош Бокшан, чувени војвођански демократа, др Игњат Павлас, који је 1918. године дочекао српску војску као ослободоце, новосадски лекар Јеврејин Матија Сатлер, сликар Богдан Шупут и многи други. Од мноштва трагичних судбина које су забележене у елаборативној злочиначкој акцији мађарских окупатора 1941—1944. године, својом трагичношћу се издваја страдање породице Јелене Јовандић, која је у Рацији изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да после рата изјави: „Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко показао или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали“.

Наводећи прецизно социјалну, полну и старосну структуру жртава, Звонимир Голубовић је у својој књизи „Рација у Јужној Бачкој“ утврдио да је смрт под леденом кором Дунава нашло и 165 деце. У једном строго поверљивом писму од 23. јануара, велики жупан Петер Фернбах упозоравао је Јожефа Грашија да су он и градоначелник Миклош Нађ, обилазећи град, међу лешевима приметили и једну девојчицу која је имала мање од десет година. Молио га је, том приликом, да барем деца буду поштеђена овог масакра и да мађарска војска то више не чини, јер се тиме каља част и образ мађарског војника.

У Новом Саду, као и у Шајкашкој, део мађарског локалног становништва узело је активно учешће у Рацији, најчешће ради пљачке имовине страдалих. Многи новосадски станови и куће остали су без својих власника, а у њих су се уселили нови станари. Тако се, на пример, у кућу лекара Сатлера, у самом центру Новог Сада, уселио др Јожеф Кенђеи такође лекар, а у стан др Павла, који је страдао са својом женом и ћерком, уселио др Јожеф Кенђеи такође лекар, чувен по свом раду у мађарској полицији. Истина, после рата, овај „виши службеник“ се правдао да се уселио у стан који је био готово празан, а сва имовина опљачкана. Приликом извођења Рације забележени су бројни примери потказивања комшија, али и примери спасавања неких српских породица од стране својих суседа Мађара. Тако је новосадског велепоседника Саву Вујића спасао његов домар Иштван Балог, а Арсу Ивковића, познатог новосадског штампара, кућна помоћница Ана Палинкаш.

Из књиге: „Споменица погрома у Бачкој 1941/42. године