1942
Новосадска рација,
прогром и масакр
У самом јеку Другог светског рата, у зиму 1942 године, мађарски фашисти извршили су незапамћен злочин над Србима, Јеврејима и Ромима у јужној Бачкој. Убијања су почела на православни Божић и трајала све до 29. јануара.
Злочин су извршиле мађарске трупе Осовине у јануару 1942. године у јужној Бачкој. Укупан број погинулих цивила у рацији био је 3.809, док су места погођена рацијом Нови Сад, Бечеј, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Ђурђево, Жабаљ, Лок, Мошорин, Србобран, Темерин, Тител, Чуруг и Шајкаш.
Увод у прогром
После сукоба са партизанима на подручју Новог Сада (Шајкашки одред) крајем 1941. и почетком 1942. године, мађарска влада под управом Миклоша Хортхија основала је две војне јединице и послала их против Јевреја и Срба у Бачкој. Почетком јануара 1942. ове снаге су убиле стотине Јевреја у селима у околини Новог Сада. Три дана, од 21. до 23. јануара 1942., док је град био потпуно окружен, одсечен од остатка земље и стављен под полицијски час, мађарски војници су дивљали и чинили бројна зверства. На температурама од 20 ° испод нуле и по јаком снегу, људи су одвођени из куц́а и одвођени у јаме за убијање или на обале Дунава и убијани. Током клања, познатог као „рација“, убијено је 500 Срба и 800 Јевреја, укључујуц́и жене, децу и старце. До 23. јануара убијено је више од 5.000 људи из бачког округа, од чега половина Јевреја. Шест јеврејских заједница је избрисано.
Рација је спроведена између 4. и 29. јануара 1942. Отпочела је у Шајкашкој (4-19. јануар), наставила се у Новом Саду (21-23. јануар), а завршила у Бечеју (25-29. јануар).
Међу мађарским становништвом, нарочито у Шајкашкој, намерно су ширене вести о могућем „српском устанку“ за православни Божић у коме ће доћи до освете за злочине над Србима из априла 1941. године. Циљ је био решење српског питања и пацификација Бачке. Кампања продубљивања међунационалне нетрпељивости је имала свој врхунац пред католички Божић, када су ширене лажне вести да ће Срби тог дана вршити диверзије и оружане нападе на цркве, општинске и школске зграде и жандармеријске станице.
Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, партизани су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, 4. јануара 1942. године, приликом чега је страдао политички комесар одреда Ђула Молнар. Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак“.
Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој. Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, децу и старе), као и пљачка њихове имовине.Начелник генерал-штаба мађарске војске Ференц Сомбатхељ је 5. јануара наредио казнене рације на партизане у Бачкој. Наређење је дошло у исто време када је немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп посетио Будимпешту 6. јануара. Неколико дана касније, фелдмаршал Вилхелм Кајтел, начелник Врховне команде Вермахта, је дошао у Будимпешту да затражи да се цела Мађарска краљевска војска пребаци на Источни фронт. Мађарски премијер Ласло Бардоши је одбио, и да би оправдао своју одлуку, тражио је да покаже да су мађарски војници преко потребни на окупираним територијама. Мађарски генералштаб је затражио да окупационе власти доставе доказ од предстојећем великом партизанском устанку у Бачкој да покаже Немцима. Окупационе власти глумиле су нападе партизана да би увећали јачину партизанског отпора.
1942
Рација у Шајкашкој
Истог дана када су се десиле борбе на Пустајићевом салашу, мађарски становници Жабља и Чуруга су наоружани. У недељу 4. јануара 1942. отпочело је пушкарање по улицама Чуруга, у жабаљском срезу. Чурушки петоколонаши, наоружани пушкама, почели су убијати становништво по улицама. У исти мах, добошем је наређено да се сви становници повуку у своје куће. Два сата по овом наређењу, стигли су у Чуруг хонведи из Сенте и Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су стигли тенковски одреди, затим пешадија у камионима па онда и артиљерија. Истовремено са хонведима стижу у жабаљски срез и жандарми из Темерина, Бачког Градишта и других места. Један део сегединских хонведа упутио се у чурушки рит, где је, пролазећи кроз салаше, убијао цивилно становништво, док је други део остао у граду где је, залазећи од куће до куће, изводио укућане, мушкарце, жене и децу. Чурушки становници, овако одвођени из својих кућа, убијани су без милости и без суда. Убијани су где су се затекли и где је то разбојницима било згодно: пред кућама, на улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи. Један део похватаних становника одведен је у два житна магазина Дитриха и Омиљанског, па су ту убијени из митраљеза. Највише је ових мученика страдало на самој реци Тиси, где су убијани, па бацани под лед који је, као што је познато, услед изузетно оштре зиме године 1941/42, био необично дебео. У рупе на Тиси бацани су и они који су убијани на другим местима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. У Чуругу је побијено тада, од 4. до 9. јануара 1942. године, неких 1800 душа, људи, жена и деце. Убиства и масакрирања вршена су по дану и по ноћи. Сви убијени су претходно до голе коже опљачкани, а њихова имовина је развучена.
У Жабљу је такође извршен масован покољ. Ту су Срби довођени на жабаљску скелу. Прво су морали у једном магацину скинути одело и онако голи, само са доњим вешом, па и без њега, по незапамћеној зими, одвођени су на Тису и ту убијани. Насред Тисе биле су проваљене рупе на леду, па су око тих рупа постројаване жртве, митраљеском ватром убијане и бацане под лед. Неки су натеривани да сами скачу под лед. Неки који нису хтели скочити, одвођени су до једног стрводера који их је ударао секиром по глави, па их онда полуживе бацао под лед. Било је случајева да су људи пробадани бајонетом и бацани у Тису. Мајке су натериване да саме, својом руком, бацају своју децу под лед. Оне који су били убијени на обали, сами Срби морали су превући и гурнути под лед да би затим и они били убијени.
У Госпођинцима, у срезу жабаљском, убијено је у време јануарских покоља 80-100 душа.
У Ђурђеву, срез Жабаљ, убијено је око 300 душа.
У Тителу је убијено око 60-80 душа.
Кад је лед на Тиси почео да се отапа, лешеви су стали пловити. У времену од 2. маја до 25. јуна 1942, на подручју Окружног суда у Петровграду, судским путем прегледано је и сахрањено 292 леша, од којих је било 227 мушких и 65 женских. Идентитет ни код једног леша није се могао утврдити, јер ни код једног нису нађене исправе. Сви лешеви имали су жицом везане руке на леђима. Сви су били само у доњем рубљу или голи. Од тога броја лешева било је 16 деце до 15 година, а 15 од 15 до 20 година. Било је неколико лешева деце до 5 година, а био је и један леш мушког детета између три и по и четири године, Утврђено је да је дете било прободено бајонетом и да је од тога наступила смрт. Нађен је у води и један џак, у коме је било завезано троје деце од једне до четири године. На подручју Среског суда у Перлезу сахрањено је у исто време 144 леша, од којих је било 109 мушких, 27 женских и 3 дечја. Осим тога, општине на подручју Окружног суда у Петровграду, сахраниле су још око стотину лешева извучених из Тисе.
1942
Рација у Новом Саду
Почетак прогрома
Рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације: „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“
Потписао га је хонведски командант места – Јожеф Граши. По тексту плаката нико није могао ни помислити да мађарски окупатори намеравају под „рацијом“ да изврше масовна зверства над Србима и Јеврејима у циљу њиховог потпуног уништења.
Блокада улица
Рано ујутру 21. јануара, хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.
У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици.
Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000 динара. Тај исти официр присилио је тринаестогодишњу Александру да вуче лешеве својих убијених родитеља на улицу, како би се могли утоварити на камионе.
Дана 23. јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац. А кад су добили сав новац, отишли су даље.
Милетићева улица
На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани. Некима је наређено да легну на земљу, па су тако убијани. На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки. Пре него што би се лешеви одвукли, војници су им скидали бунде, ципеле и остале вредне ствари.
„Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је чинило задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камионе“, испричао је, без трунке кајања, на послератном саслушању Јожеф Кењереш, питомац Жандармеријске школе из Сексадра.
Жандари лупом кундака од престрављених житеља тражили да им отворе врата. Потом су их, уз оптужбе да су учествовали у „побуни“ од претходне ноћи, истеривали на залеђену улицу, груписали и убијали. Стравична екзекуција трајала од 9.30 до 11.30. Људи, жене и деца довођени су без престанка. Најпре би их натерали да клекну, а потом их убијали хицима у потиљак.
Међу жртвама су адвокат Милош Бокшан и његове две сестре, инжењер Никола Драгојлов, адвокат Паја Гавриловић и брата му Милан Гавриловић, који су из друге улице били доведени овде да буду убијени. Драгојлова и браћу Гавриловић терали су да иду преко лешева који су већ целу улицу били закрчили, али су они у ходу пазили да их не газе.
На ПОСЛЕДЊЕ одредиште живота, Зелдијеви жандарми су, по Кодином сведочењу, из једне од суседних улица довели и ћурчију Пају Давидовца са супругом и два одрасла сина. И много, много других невиних људи.
Дунавска обала
Дана 23. јануара спроведена је већа група људи, жена и деце од санаторијума др Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др Узелца, и ту су убијани пуцњима из пушака и митраљеза. После тога војници су лешеве вукли за ноге до саме дунавске обале и ту их бацали под лед. Све ово гледали су морнари са брода Корона који је пловио између једне и друге обале. Морнари су причали да је маса лешева ометала пловидбу. Масовна страдања на Кеју одиграла су се такође 23. јанура 1942. године. Жандарми и домобрани који су довели групу грађана до краја Дунавске улице наредили су им да легну на калдрму, а затим су их убили. Не сачекавши ни да се лешеви охладе, претражили су им одела, а затим, правећи неумесне шале и скрнавећи их, одвукли до обале Дунава и бацили у воду. Касније су на Београдски кеј доводили групе, али и појединачне жртве до саме обале и ту их убијали. Све се то одигравало пред очима групе грађана који су се налазили на супротној страни Дунава.
Касарна 16. батаљона пограничних ловаца (Лактањијева)
Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили. Унутар касарне био је смештен 16. батаљон мађарских пограничних ловаца. Била је то једна од десетак јединица које су ушле у састав Другог оружаног одреда, формираног за спровођење рације у Новом Саду, којим је командовао пуковник Јожеф Граши. Процене кажу да је одред, заједно са официрима, имао укупно 3.500 људи – преко 2.000 хонведа који су направили кордон око града у који се није могло ни ући ни изаћи, и близу 1.500 полицајаца и жандара који су, распоређени у 240 патрола, вршили саму рацију.
Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима: „Склоните ове цркотине да их не гледам“. Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела. Војници су се сами хвалили да су лешевима секли прсте и скидали прстење.
Штранд
Већи број Срба и Јевреја из свих делова града довожен је камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд. Ту су били постројавани у редове и чекали су да буду уведени појединачно или у групама на плажу, одакле су се непрестано чули пуцњеви пушака и запомагање жртава.
Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у 4 сата ујутру и трајала су до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијано 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом. На путу до дома стрељани су неки старци и изнемогли, према наређењу које су официри издали: „ко се успут буде окренуо или застао, биће убијен“.
Идеја да је залеђена градска плажа најпогодније место за погубљења и одлагање лешева потекла је од капетана речне страже Жолта Зергоњија, уз пуну подршку пуковника Јожефа Грашија.
„Штранд“ је за најстрашније губилиште мађарске рације одређена још њеног првог, релативно мирног дана. Те среде, 21. јануара 1942, пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда, којем је спровођење рације поверено, обишао је трупе на терену и, незадовољан њиховом ефикасношћу, оштро укорио једног од највећих крвника у три најстрашнија дана у историји Новог Сада, жандармеријског капетана Мартона Зелдија. ЛАЈОШ Гал који је, двадесетак дана раније дошао из Будимпеште да преузме команду над тек основаном новосадском Жандармеријском школом, а 20. јануара, заједно са вишим полицијским саветником Јожефом Талијаном, израдио и технички план рације, Грашијево незадовољство схватио је озбиљно. Одмах је наредио да се нађе место најпогодније за погубљења и одлагање лешева. Оно што се, на 27 степени испод нуле, догађало 23. јануара, превазићи не само ужасне страхоте до сада описане у овом фељтону, већ ће пробити и најшире границе које нормалан људски ум може да досегне.
Одмах по доласку, испред улаза на плажу, сврставали су их у колону од по четворо, а онда у мањим групама одводили до кабине на улазу, где су предавали све ствари које су имали код себе, укључујући, разуме се, и новац и накит. Затим су их спроводили до обале залеђене реке где их је чекала страшна смрт.
Незапамћеном и несхватљивом егзекуцијом је, иначе, руководио Густав Коромпаи, поручник мађарске речне страже, а док је она трајала, из града су непрестано стизали и камиони са лешевима тамо побијених Срба и Јавреја.
Колико људи је побијено на самом Штранду, никада није поуздано утврђено.
Од 21. до 23. јануара 1942. на јавној плажи, Штранду, у Новом Саду је у погрому мађарских војно-полицијских снага убијено 1.246 људи стрељањем и бацањем у Дунав кроз рупу у леду. Споменик који је ту недавно постављен уопштено означава починиоце као „мађарске фашисте“, али не упућује на директну одговорност државе чије су регуларне снаге починиле злочин. Штранд је био пре рата, јавна плажа, што је и после рата наставио да буде.
Успенско гробље
На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу. После масовног стрељања невиних жртава, мртвачница је била сва попрскана крвљу, а зидови изрешетани мецима. Убиства су почела већ око осам часова ујутру. Прве жртве су, наводи се у једном од докумената Анкетне комисије за Бачку и Барању, били гробар Јован Гонђа, његова супруга Љубица и деветогодишња кћерка Мара. Заједно са њима, убијена је и 13-годишња девојчица која им је била у гостима, а чије име није остало забележено. Сведока је, ипак, било. Мађарица Ева Барфус је, кроз прозор своје куће у Приморској улици, који је био окренут ка Успенском гробљу, чула пуцњаву и гледала како доводе несрећних људи, од којих је неке познавала и лично.
Видела сам 80 година старог Бредера и жену му исто тако стару, како их терају према гробљу, као и једног елегантно обученог, око 30 година старог Јеврејина. После сам видела да војници терају и Ержику Пухалек, удату за неког Србина који је са њом отеран према гробљу – испричала је Барфусова пред Анкетном комисијом.
И њен сународник Јожеф Будаји је последњег дана рације био у близини Успенског гробља.
– Око један сат по подне видео сам како два наоружана војника терају Јеврејина Шенфелда са његовом женом и сестром. Када су ушли, војници су их с леђа из пушке убили. Када су војници отишли, ја сам отишао на гробље. Тамо је било преко 100 лешева, сви побијени из пушке – испричао је Будаји.
И он и Барфусова видели су да се, на запрежним колима, на гробље довозе и тела несрећника побијених у другим деловима града. Када је рација у 16 часова обустављена, на Успенском гробљу их је, наводи се у документима Анкетне комисије за Бачку и Барању, било близу 250.
Игралиште НАК-а
На игралишту НАК-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане 22. и 23. јануара. У току та два дана цео простор био је блокиран, а из тог правца непрестано су се чули плотуни.
Дана 24. јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина. Крв је очишћена, место дезинфиковано, а лешеви су однесени на Успенско гробље.
Ко год спаси један
живот као да је спасио цео свет…
