Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације

Злочин који се догодио у новом Саду у периоду између 21. и 23. јануара 1942. године, оставио је неизбрисив траг у сећању града и његових житеља. Колико год био страшан, или баш зато, тај траг не би смео да буде потиснут наносима времена. Овим пројектом желели бисмо да поставимо питања, можда дамо и понеки одговор. Да ли смо заиста генерација у животу овог града која ће се препустити тишини или ћемо ослушнути одјеке прошлости да бисмо боље умели да се носимо са својом садашњошћу? Поред сећања на жртве Новосадске рације у оквиру програма бавимо се темом Холокауста као и освртима на живот и рад уметника и стваралаца чији је живот и рад трагично окончан ужасима Другог светског рата.

Други светски рат је на просторима бивше Југославије довео до несхватљивог и ужасног страдања цивилног становништва. Овај усуд није заобишао ни Бачку нити Православну цркву и њене вернике. Од првог дана окупације, непријатељска управа је са великим неповерењем гледала према раду Православне цркве тако да су већ приликом уласка мађарских трупа убијени протојереј Василије Стојадиновић (рођен 1861. године) у Чуругу и протојереј хаџи Димитрије Бокшан (рођен 1878. године) у Сомбору. Након тог је уследило ситематско пљачкање Првославних црквених општина, задужбина и манастирских здања. Ипак, све је то било увертира за страшне догађаје у јануару 1942. године када су православни Срби са комшијама Јеврејима доживели своју Вартоломејску ноћ која је, нажалост, трајала од 4. до 30. јануара 1942. године. Свој крвави пир мађарске јединице спровеле су у следећим местима: Жабљу, Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Локу, Мошорину, Вилову, Гардиновцима, Тителу, Новом Саду, Србобрану и Старом Бечеју. Под лажним оправдањем о подизању устанка и сукоба са слабо наоружаним партизанским одредом (свега 17 пушака и 20 бомби) у околини Жабља на Пустајићевом салашу, начелник Генералштаба мађарске војске је покренуо предвиђени оперативни план за тзв. умиривање Шајкашке области. У извођењу Рације окупатор је користио све расположиве војне и полицијске снаге и органе цивилних власти. Слободно можемо рећи да је назив рација крајњи еуфемизам за једну комплексну војно-полицијску операцију са јасним циљем промене етничке структуре становништва Шајкашке и Новог Сада. У покољу су учествовали и наоружани мештани којима су дата обећања да ће добити српске и јеврејске куће и имања. Готово сви виђенији Срби и Јевреји ових места страдали су јер су имали снажан утицај на локално становништво. Међу првима су страдали свештеници, учитељи, лекари, бивши југословенски страначки прваци, али и занатлије, трговци и виђенији српски и јеврејски домаћини, који са народноослободилачким покретом нису имали готово никакве везе. Међу жртвама рације нашао се и известан број чланова породица и родбине погинулих и ухапшених бораца Шајкашког партизанског одреда и оних за које се знало да су били борци, или су се налазили у бекству. Локални органи мађарске власти често су упозоравали да су вође отпора према мађарској власти православни свештеници. Зато није случајно да су од свештених лица у рацији страдали: Милош Катић, Чедомир Еремић и Георгије Живанов, жабаљски пароси, Бранко Вакањац и Павле Костић, чурушки свештеници, Анђелко Грбић протојереј из Ђурђева са супругом Олгом, Георгије Парабућски, протонамесник из Титела, Светозар Влашкалић, протопрезвитер мошорински и Јован Виславски, свештеник госпођиначки. Приликом извођења ове бруталне акције животе су изгубили и Душан Влашкалић, богослов, Војин Љубичић, калуђер и Стеван Масловарин, богослов из Чуруга. Иста ситуација се поновила у Новом Саду где су у тродневном масакру животе изгубили Миливој Поповић, протојереј, члан Црквеног суда Епархије бачке, Владислав Јанкулов, протојереј, архијеријски намесник, Стеван Иванчевић, протојереј, Вељко Зуцајић, јереј, професор богословије у Сремским Карловцима и Александар Ердељан, ђакон при саборном храму у Новом Саду.