ПОГРОМ У ЂУРЂЕВУ

ПОГРОМ У ЂУРЂЕВУ

Љиљана Дожић о погрому у Ђурђеву

 

 

Ђурђево, нажалост, није избегло судбину осталих шајкашких места тог злокобног јануара 1942. године. Као и у другим шајкашким местима, Рација се десила и у Ђурђеву. Међутим, у Ђурђеву је имала нешто другачији ток. Општепознате су чињенице како је дошло до Рације у Шајкашкој и то не бих понављала. Рација у Ђурђеву је требало да отпочне 4. јануара, као и у Чуругу и Жабљу. Тог дана, у десет часова увече, у Ђурђево је дошла мађарска војска са намером да крене у хапшење становништва и спровођење Рације, као одмазду за сукоб са Шајкашким партизанским одредом, у којем је страдало десетак мађарских војника. У Ђурђеву је постојао Сеоски савет који је чинило неколико људи – Денчика Нађ Попов, председник општине, Ђока Шовљански, потпредседник, затим Захарија Пешталић, бележник, Буњевац, и Фрања Еперт, учитељ, Немац. Одмах по доласку мађарске војске одржан је састанак чланова Сеоског савета и мађарског поручника, команданта војног одреда, на ком је одлучено, посебно на залагање Пешталића и Еперта, о чему је после рата сведочио Ђока Шовљански, да у Ђурђеву није потребно спроводити Рацију.

 

 

Окупација Бачке у Другом светском рату и дочек Хортијеваца у појединим местима. pic.twitter.com/5EnZABQPrN

— Новосадска РАЦИЈА (@NRacija1941) December 9, 2024

Будући да радим у Архиву Војводине, моје излагање је засновано на подацима из архивске грађе, односно из грађе Комисије за утврђивање злочина окупаторâ и њихових помагача у Војводини, која се чува у Архиву. Највећим делом је реч о сведочанствима о почињеним злочинима која су дата Комисији после Другог светског рата. Иако у грађи постоји послератно сведочење Ђоке Шовљанског који је присуствовао том састанку, он није подробно објаснио, а мене лично је то занимало, на који начин је мађарски поручник убеђен да се одустане од Рације. У самом сведочанству састанак није детаљније описан. После састанка, 5. јануара, мађарска војска је напустила Ђурђево и до 9. јануара у селу је владао привидни мир, али су до људи већ почели да стижу гласови о томе шта се дешавало у осталим деловима Шајкашке. За то време у Ђурђеву је у потаји био формиран један одбор који је припремао спровођење Рације. Чланови ужег руководства одбора били су: Геза Колинаси, циглар, Стеван Пиструм, оџачар, Пал Ерлеи, општински подбележник, и Габор Хрицко, касније учитељ, који су дали све од себе да се Рација одржи. Деветог јануара мађарска војска је поново дошла у Ђурђево. Цело село је стављено под војну блокаду, људима је забрањено да излазе из кућа и отпочела су масовна хапшења на основу претходно припремљених спискова. За Ђурђево је карактеристично да су биле формиране мешовите жандармеријско-војничке патроле, које су предвођене неким мештанима из редова Мађара и Русина. У једном сведочанству је описано шта је била њихова улога и како су деловали. Како војска која је дошла у Ђурђево није знала где ко станује, мештани који су водили ове жандармеријско-војничке патроле су добијали спискове и по њима су одводили патроле до људи које је требало ухапсити.

Главно место збивања јануарских догађаја у Ђурђеву била је Велика српска основна школа, која и данас постоји. У њеној главној згради су били смештени војска и штаб за Рацију, док су дворишне просторије школе постале централно поприште злочиначких догађаја. Заједно са жандармеријом дошли су и жандармеријски иследници, које су људи у својим сведочанствима називали детективима. Они су све људе који су били приведени испитивали и одлучивали о њиховој „кривициˮ и даљој судбини. Према сведочанствима, приликом испитивања људи су мучени, пребијани, а било је и силовања жена. Међу приведенима је било и деце. За Ђурђево је карактеристично да масовних погубљења није било у самом месту. Било је појединачних погубљења у згради школе, као и појединачних и мањих групних убистава у селу и на околним салашима. Масовна убиства Ђурђевчана су извршена тако што су прво тог 9. јануара увече дошла два камиона и све ухапшене људе који су тог тренутка били у згради школе одвезли на Тису на Петнаесту рампу код Жабља, где се данас налази споменик страдалима у Рацији. Тамо су их погубили и бацили под лед. Следеће ноћи нову групу ухапшених људи су санкама одвезли на исто место и стрељали. Према сведочанствима, свим тим људима –  мушкарцима, женама и деци – фашисти су још у школи скинули сву горњу одећу, све капуте, а онда су их само у доњој одећи, везане, водили на погубљење. Од свих оних који су били одведени пут Тисе, нико није преживео. У Чуругу је било оних који су успели да се спасу, а у Ђурђеву се нико није вратио.

 

Ко су били људи који су хапшени током Рације?

 

Као и у другим местима Шајкашке, мета су били људи који су били богатији, угледнији, интелигенција, адвокати, лекари, учитељи, свештеници, занатлије, трговци – сви они који су имали већи углед и предводничку улогу у својој заједници, као и они који су сматрани за претњу мађарским властима. На мети је, наравно, била и њихова имовина.

Вратила бих се на то шта се десило са Захаријем Пешталићем и Фрањом Епертом, људима који су мађарске фашисте 4. јануара одвратили од Рације. Као угледни Ђурђевчани који су били против Рације, они су 9. јануара међу првима били ухапшени и међу првима погубљени. У Рацији је страдала цела породица Фрање Еперта, његова супруга Фебронија, ћерка Ирина Чешљар и зет Војислав. Ирина је била учитељица, тек удата за Војислава, такође учитеља. Живели су сви заједно и сви су погубљени. Послератно сведочанство Шандора Кираља говори и о последњим тренуцима Фрање Еперта и Захарије Пешталића:

 

„Око поноћи су дошла два камиона. Онда сам видео, јер сам био на дворишту код дуда, а камиони су били на шору, пред капијом, да су по фамилијама изводили разна лица из просторије у којој су били хапшеници. Прво сам видео бележника Пешталића, он је био у кошуљи, без капута, са везаним рукама заједно са сином свештеника Жарка Злоколице, који се зове Марко. Видео сам када је изведен прота Анђелко Грбић. Учитеља Еперта сам видео везаног самог, а после сам видео његову жену. Чуо сам како испред капије долазе јауци, а чуо сам како и кундаче.ˮ

 

Пронашла сам и интервју покојног Каменка Катића – рођеног у Ђурђеву, познатог ТВ-водитеља и презентера, аутора многобројних телевизијских емисија – у којем говори о страдању својих родитеља у Рацији. Отац Раденко – негде се наводи да је био чиновник, негде апотекар – био је секретар Соколског друштва у Ђурђеву. Мајка Јованка била је учитељица и чланица управе Соколског друштва. Чланство у Соколима сам посебно нагласила, јер су чланови овог друштва посебно били на мети мађарских власти. Каменко Катић каже:

 

„Моји родитељи су убијени у злогласној Рацији, јануара 1942. године. Причало се данима да ће нас истерати из села, или ће нас одвести у неки логор, или ће нас све поубијати. У Чуругу је већ била почела Рација. Ишли су по кућама и одводили све живо, а у то време није била комуникација као данас. Нисам имао ни седам година, али и данас се сећам тог ужаса, тог злокобног ишчекивања. Одведен сам на минут пре него што ће хортијевци доћи у нашу кућу и покупити оца и мајку. И ја сам им био на списку. Знам да нисам хтео да идем са тим Рајком. То је један дечко, мало старији од мене, који нам је помагао око намиривања стоке. Инатим се, нећу да идем од родитеља, али ме Рајко намамио причом. Упрежемо коња, идемо на санке. Мајка је, такође, требало да иде са нама код своје матере Милице, али она није хтела. Рекла је: Што буде мом мужу, биће и мени. Тај Рајко и ја изађемо на једну капију, а ови улазе на другу. Родитеље никада више нисам видео. Сутрадан дођемо, празно све. Снег нападао једно четрдесет-педесет центиметара. У нашој кући врата широм отворена. Све стоји, снег навејао у кухињи.ˮ

 

Колико је становника Ђурђева страдало у Погрому 1942. године?

 

Број пострадалих је предмет расправа. Према Звонимиру Голубовићу, животе у ђурђевачкој рацији је изгубило двеста двадесет троје људи. Од тога сто седам мушкараца, шездесет жена, четрдесет једно дете, од тога двадесет шест дечака, и петнаест старих, од тога једанаест старица. Из овог се види да су деца – а децом су сматрани сви млађи од осамнаест година – чинила готово петину од укупног броја ђурђевачких жртава. Према националности, страдало је: Срба – сто седамдесет три; Русина – двадесет седам; Јевреја – двадесет два; и један Немац.

Према резултатима истраживања Александра Вељића, жртава је било више. Он је успео да идентификује триста четрдесет страдалих у ђурђевачкој рацији. Звонимир Голубовић је у својим истраживањима користио грађу која се чува у Музеју Војводине и Архиву Војводине, превасходно документа Комисије за утврђивање ратних злочина окупаторâ и њихових помагача у Војводини. Основни принцип на коме се заснивао рад Комисије је пријављивање почињеног злочина од стране оштећеника или сведока. То значи да ако злочин није пријављен, он као да се није ни десио. Тако да не чуди ова разлика у броју жртава, зато што после Другог светског рата, тамо где су целе породице страдале, злочине није имао ко да пријави.

Др Љиљана Дожић је архивски саветник у Архиву Војводине у Новом Саду.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа