Протојереј-ставрофор Радивој Панић: ПОГРОМ У ЛОКУ

Протојереј-ставрофор Радивој Панић: ПОГРОМ У ЛОКУ

Оче, ви сте рођени у Локу и одрасли сте уз приче о злочинима у време Погрома у Бачкој. Каква сазнања имате о овим догађајима?

Моја сазнања долазе из прича мог покојног оца, мојих стричева, моје тетке и многих других људи у нашем селу, који и сада имају живо памћење. Мој отац је рођен 1931. године. У време Рације имао једанаест година. Био је најмлађе дете мога покојног деде Ђуре и баке Десанке. И он је имао сећања из тога времена, али стричеви много више и живље, сећајући се животних околности и приликâ које су биле непосредно после окупације. Била је то 1942. година. Шестоаприлско немачко нацистичко бомбардовање било је, дакле, пре Рације и ништа није указивало да може доћи до ње.  Сви моји се врло упечатљиво сећају мађарске окупације, јер је Војводина тада и била подељена на Банат, који су држали Немци; Бачку, коју су држали Мађари; и Срем, који су држале усташе. Тромеђа је управо на подручју Шајкашке, односно општине Тител.

Била је велика неизвесност. Већ на почетку се преко Дунава чуло да се у Срему догађају велики злочини, да Немци чине много тога лошег у Банату. Допирале су гласине, а један број људи из Лока, из општине Тител и других села, одмах је био протеран и интерниран, посебно они који су учествовали као добровољци у Првом светском рату. Они су протерани у Банат и тамо су живели један приличан период, отприлике до краја 1943. године. Дакле, њих су протерали, као и неке наше сроднике и није више било наговештаја да може доћи до већих проблема. Међутим, дошла је зима 1942. године, тачније Божић, а ви знате да је Рација у Шајкашкој почела 4. jануара. У Локу је Рација била 8. јануара, односно на други дан Божића. Према сазнањима истраживачâ, из села је одведено четрдесет седморо људи, али ништа на силу. Дошли су по њих увече, на други дан Божића. Била је таква зима да је Дунав био залеђен, запрегом се могло ићи преко Дунава без икакве бојазни да ће доћи до пуцања леда. Сећам се да су мој отац и стричеви причали да је војска изненада дошла пред кућу. Било је вече, пао је мрак. Војници су рекли мом деди да се припреми и да иде јер је велика зима и морају поћи у шуму по дрва, јер локална власт нема чиме да се греје, многи људи немају чиме да се греју, много има сиротиње и да пође са њима. Мој отац се сећао да је његова мајка, моја бака Десанка, кад се деда припремио и она му спремила све што треба за пут и кад су изашли, одмах је рекла да се он више неће вратити. Рекли су им да они иду на само неколико дана и да ће се вратити. Зато су тако лако и пристали да иду. Откако су узели власт, од априла 1941. године, нису се непријатно понашали, ништа није упућивало да им треба пружити отпор или се побунити због тога што их одводе. Просто и једноставно су схватили да треба да иду, јер је зима стварно била тако јака и требало је прикупити дрва за огрев како за власт тако и за оне који то не могу сами да ураде. Моја бака је то рекла онако у себи и рекла је старијој деци, али ју је мој отац чуо и имао живо сећање на њене речи. Мој покојни отац је ретко плакао, али кад год је причао о тим догађајима увек је плакао. Често смо у кући причали о овим догађајима. Он се сећао одрастања, моји стричеви наравно и више, јер су били старији и више су имали да кажу о животу у време окупације и моменту када су их одвели. Одвели су их у Гардиновце, тамо су их на једном месту окупили све из околине, бирали су различите дане када ће кога одвести на стрељање. Наравно, како каже Господ, ништа неће бити тајно што неће бити јавно. У свим страдањима се догоди да остане неко ко је све видео, ко може да пренесе и да посведочи. Тако и знамо да су њих у мањим групама одводили на залеђен Дунав, где су их на обали мучили. Нису их само убијали него су их мучили и убијали на разноразне начине – тојагама, маљевима, оружјем, већ како су кога хтели или ко им је био „посебанˮ, кога су они одабрали, или ко им је пружао отпор. Детаље не знамо, али знамо да су многе на тај начин убили, а онда их, такве намучене и полуживе, односно полумртве бацали под лед, где су скончали.

Када сте Ви сазнали да је деда убијен?

Врло брзо. Малопре сам Вам рекао да увек постоје очевици који могу да посведоче о збивањима. Од наше куће Дунав није тако далеко. Преко Дунава је Срем и тамо су живели Словаци, где и данас живе – у месту Јанда. Они су чули уздахе, имали су прилику да пређу реку и да виде шта се ради, али и да чују од других људи. Проширила се та вест. Нису сви у Локу одмах знали, али се убрзо прочуло шта се догађало у другим местима, у околини, и све је слутило да је и овде било исто. Већ је био 8. јануар, а Рација је почела у Чуругу 4. јануара и трајала је све до 30. јануара. Било је људи који су чули шта се дешава, причали су о тим догађајима, као што ми сада причамо. Чак и међу Мађарима се та прича прочула. Онда се пренела на наше људе и тако се сазнање ширило и међу нама у селу и међу људима у осталим местима у околини.

Протојереј-ставрофор Радивој Панић, родом из Лока, парохијски је свештеник при Спомен-храму Светога Саве у Београду.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа