Никола Турајлић: ПОГРОМ У ШАЈКАШУ И ВИЛОВУ

Никола Турајлић: ПОГРОМ У ШАЈКАШУ И ВИЛОВУ

 

 

Рација у јужној Бачкој представљала је војно-полицијску хајку на српско и јеврејско становништво током јануара 1942. године, праћену застрашивањем, мучењем, убиствима проказаних појединаца и породица и пљачком њихове имовине. Вршиле су је мађарске окупационе фашистичке власти уз подршку многих локалних Мађара и Немаца. Рација представља најкрвавију епизоду у прошлости ових крајева, а и мађарске фашистичке окупације за време Другог светског рата. Започела је у Шајкашкој, чија су насеља највише и страдала, да би се касније проширила на Нови Сад, Бечеј, Темерин и Србобран. Коначан број страдалих немогуће је утврдити, јер су страдале многобројне комплетне породице које није имао ко касније ни да попише. Укупан број страдалих према подацима окупатора и наших служби износи између 3.340 и 3.809 жртава. Злочинци нису имали милости према жртвама, без обзира на пол и животну доб.

 

Шта је претходило овој злочиначкој акцији?

 

Мађарски националисти се никако нису могли помирити са губитком својих „јужних крајеваˮ – како су они звали  територију данашње Војводине и Барање – на крају Првог светског рата и стварањем нове државе, Југославије, па су само чекали повољан тренутак да их поново врате у своју државу. Проглашавањем Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године, мађарске власти су сматрале да Југославија више не постоји, па су, уз Хитлерово одобрење, већ 12. априла ушле са војском у део Бачке и Барање. Њихов улазак је био без икаквог отпора становништва. За непуна четири дана окупирали су Барању и Бачку. Није им одговарало то што народ није пружао отпор окупаторима, па су инсценирали инциденте у педесетак насеља Бачке и Барање. Том приликом је страдало много недужних људи – по неким проценама од 2.300 до 3.500 лица – да би на основу тога могли даље да тероришу становништво.

Када је у село улазила мађарска војска и жандармерија, 14. априла 1941. године у 15:00 часова, инсцениран је инцидент у коме је живот изгубило девет мештана Шајкаша. Улазећи у село поред млина породице Плавшић зачуо се пуцањ из једног дворишта. Војници су тада отворили паљбу по улицама и кућама. Тада су страдали: Лазар Бугарин (30), Тодор Милановић (26), браћа Плавшић Новак (32) и Милорад (30) и отац им Ђока (55), Илеш Сили, Станко Кос (18), Адам Шик (34) и Фридрих Шмит (15). Када су браћу Плавшић, Новака и Милорада, војници потерали на стрељање, пришао је Илеш Сили и на течном мађарском рекао да су то добри и мирни људи и да их не убијају. Војници су му онда рекли да и он приђе њима да и њега убију. Илеш је рекао: „Па зашто мене, ја сам Мађар? – Е, па баш затоˮ – одговорили су и убили и њега. Новаковог и Милорадовог оца, власника млина, сутрадан су ухапсили у Каћу, претукли га и тако пребијеног камионом довезли у Шајкаш, избацили га код крста у центру села и са неколико хитаца прекратили му муке. После убиства Ђоке Плавшића и његових синова, Новака и Милорада, Ђокину супругу Јелену и Новакову супругу Милицу одмах су протерали из села. Јелена је после пет дана преминула од туге и бола за синовима и супругом, а Милица је нестала у вихору рата 1942. године. Александар је био трећи Ђокин син и једини од породице који је остао жив. Неком срећном околношћу није био тад код куће. Десетак дана касније окупатори су окупили све бивше добровољце и „неповерљивеˮ и у пратњи јаке коњице протерали их за Нови Сад. Потом су код Петроварадина пребачени у Срем, а одатле су спроведени у Србију. Из Шајкаша је тада исељена сто двадесет и једна особа. Малтретирања, пребијања и пљачке су и даље настављене. Све је то натерало људе да се самоорганизују за самоодбрану. Почетком новембра 1941. године у Ђурђеву је потврђена одлука о формирању Шајкашког партизанског одреда, који је био смештен на салашима потиских ритова. Долазак зиме отежавао је њихов положај, доушници су окупатору одавали њихов положај да би их извиђачки одред фашиста 4. јануара 1942. године открио на салашу Гавре Пустајића, који се налазио недалеко од Тисе, између Жабља, Ђурђева и Мошорина. Дошло је до борбе која је трајала цео дан, а жртава је било на обе стране. То је био окидач да окупаторске снаге, уз помоћ локалних Мађара и Немаца, започну масовна убиства, прогоне и пљачке, прво по селима Шајкашке, затим у Новом Саду, Темерину, Бечеју и Србобрану.

 

Како је започео Погром у Шајкашу?

 

Рација у Шајкашкој започела је већ 4. јануара хицима и убијањима у Чуругу и Жабљу, 6. јануара у Мошорину, 7. јануара у Шајкашу и Гардиновцима, 9. јануара у Ђурђеву, Госпођинцима и Локу, 10. јануара у Тителу и, на крају, у последњем селу Вилову 12. јануара, да би се касније пренела изван Шајкашке, у Нови Сад, Србобран и Бечеј. Шајкаш је у то време био село насељено Србима, Немцима и Мађарима, а било је још и Рома и Јевреја. Срби су крајем 1941. године осећали да се нешто спрема, али ни највећи песимисти нису могли очекивати овакав покољ. На Бадње вече, 6. јануара, у село су стигли војска, жандарми и детективи и одмах блокирали Шајкаш. На улицама су се појавили наоружани цивили, мештани мађарске и немачке националности.

На основу списка неподобних Срба, који су сачинили непознати чланови одбора за Рацију, војници су сутрадан на излазу из цркве, после Литургије, започели легитимисања и хапшења. Испред црквених врата један мађарски официр је легитимисао вернике који су излазили из цркве и они чије се име налазило на списку су одвојени у страну, што је значило да су лишени слободе. Ухапшени мештани затварани су у подрум старе општинске зграде, где су претресани, испитивани и мучени. Мешовите наоружане патроле, предвођене мештанима Немцима, хапсили су по селу на основу списка и доводили их у подрум ове зграде. У Шајкашу је на Божић затворен свештеник Радивој Добрички, а храм је претресан. Забрањено је чак и звоњење, а кључ храма је однет у општину и враћен тек половином фебруара. У парохијском стану становали су војници и официри. Када је фашистичка патрола дошла у двориште земљорадника Јакова Кркљуша по његове синове Данила и Јакова, отац им је казао да поведу и њега, јер, како је рекао, „Куд иду моја деца, идем и ја.ˮ Тако су страдала сва тројица Кркљуша из исте породице.

Хапшења су трајала 7. и 8. јануара 1942. године. Судбину заточених Шајкашана најавило је убиство мошоринског проте Светозара Влашкалића. Њега су на Бадње вече ухапсили у Мошорину, испитивали и мучили, да би га сутрадан везаног провели улицама Шајкаша и на крају села према Ђурђеву убили и оставили у каналу поред пута. Касније је сахрањен на другој страни села, према Мошорину, близу бившег јеврејског гробља. Недалеко одатле, 1998. године, у знак сећања подигнут му је мермерни спомен-крст. То је било једино убиство у Шајкашу за време Рације, али је злостављања и мучења било напретек. У шајкашкој општинској згради ухапшени су морали да клече, да непрекидно гледају у зид, да стоје непомично, док су их за то време стражари немилосрдно тукли. У рано јутро трећег дана Божића, 9. јануара, на Светог Стефана, негде око четири-пет часова ујутро, то је још била ноћ, мађарски официр је извршио прозивку и двадесет и троје Шајкашана транспортовано је војним камионима у Мошорин. Њима се придружило још девет ухапшених из других села. Од Мошорина су их запрежним колима пребацили на Тису, тамо све побили и бацили под лед. Неке таоце које су накнадно покупили у селу су после десетак дана пустили, а друге пребацили у новосадску „Армијуˮ, по злу чувено мучилиште. Пуштен је и шајкашки свештеник Радивој Добрички. Војска је напустила Шајкаш тек 5. фебруара 1942. године, а окупаторске власти су тражиле од Црквене општине да плати трошкове боравка војске у Шајкашу. Међутим, Црквена општина није имала довољно новца да плати, па је новац сакупљан од Срба који су живели у Шајкашу. Дакле, да буде зло још горе, они су буквално морали да плате војску која је дошла да их убија.

 

Колико је становника Шајкаша страдало током јануарског Погрома 1942. године?

 

Колико је стварно Шајкашана страдало у Рацији остаће вечно питање. Наша култура сећања на жртве ратова није нам боља страна и у то се увек мешала политика. Када је реч о броју убијених у Рацији у Шајкашу, подаци наших служби слажу се са подацима окупатора, а то је двадесет и шесторо. У Летопису шајкашке парохије пише да су живот изгубила тридесет и два мештана, али се не наводи ниједно име. Према књизи Александра Вељића Рација, заборављени геноцид, која је објављена не баш тако давно, у Београду 2007. године, у меморијалном списку жртава за Шајкаш, на страницама 588 – 590, наведене су по имену и презимену четрдесет и три жртве. Према мојим скромним сазнањима, најреалнији број Шајкашана страдалих у Рацији био би око тридесет и двоје, како се наводи у Летопису шајкашке парохије.

У Шајкашу је до пред крај 1944. године, уз Србе, живео и велики проценат немачког становништва. Да ли су они могли да спрече Рацију у свом селу, тешко је рећи. Али, ако се узме пример Каћа, можда и јесу, јер их је био приличан број. Нажалост, многи од њих су учествовали у припремању и спровођењу Рације, у састављању спискова и хапшењу. Они су чак били водичи патролама које су ишле од куће до куће и хапсиле. Према послератним сведочењима идентификовани су следећи домаћи Немци,  учесници у Рацији: Јакоб Грасер, Јохан Вебер, Лукас Грајшер, Јакоб Шумахер и наредник Кадар. На списку грађанских лица осумњичених за ратне злочине налази се једино пољочувар из Шајкаша Хенрих Хофшајер. Да ли су они добровољно учествовали или су били присиљени – што ће рећи мобилисани – да учествују у Рацији, те да ли су могли одбити да учествују, остаје отворено питање.

 

Шта можете рећи о Погрому у Вилову?

 

Вилово је најмање село у Шајкашкој у коме су у највећем делу живели Срби, а било је још Немаца, Мађара и Рома. И оно је за време Другог светског рата делило судбину већине насеља Шајкашке. Од првог дана доласка мађарске војске у Вилово из правца Шајкаша започео је период терора над српским становништвом. Овде наводимо сведочење учитељице Вукосаве Марковић:

 

„Чим су мађарски војници ушли у село из наше куће је истрчао наш слуга Ференц Бакош, његова жена и кћи пред војнике и показивали су им на нас и на нашу кућу, говорећи како смо ми њега мучили и његову фамилију и како мрзимо мађарску државу и Мађаре. Тражили су да нас побију. На срећу официр није одмах прихватио оптужбе, али су војници ипак касније припретили да ће бацити бомбу кроз прозор у собу чим падне мрак.ˮ

 

Ференца Бакоша је нова окупациона власт поставила за председника општине Вилово. Он је касније био и међу првим агитаторима за Рацију. Сада, упоредите Ференца и Силија, тoјест случај у Шајкашу који је поменут – сасвим супротно, иако су и један и други били Мађари. Један је хтео да заштити и платио је то главом, други је хтео да се освети својим газдама, јер је, вероватно, „бацио окоˮ на њихову имовину и њихову кућу. И из Вилова су до краја априла 1941. године окупаторске власти интернирале деведесет четири лица српске националности за Београд и Србију, а њихове куће су опљачкане, земља одузета. Било је правило да у сваком месту то ураде. Вилово је било последње село у Шајкашкој у коме је спроведена Рација. Село је било блокирано 12. јануара и Србима је било забрањено да напусте Вилово. Хапшење мештана започело је исто вече, 12. јануара, и трајало је до 15. јануара. За то време је ухапшено четири стотине Виловчана. Ако се узме да је Вилово имало око 1.600 становника, то је практично била једна четвртина села. Већина их је запрежним колима отпремљена за Шајкаш, где су у општинској згради испитивани и мучени. Потом су једну групу пустили кући, а остале одвели у Гардиновце, на Дунав, где су их побили. Шајкашане су, дакле, убијали на Тиси код Мошорина, а Виловчане, иако су они били затварани и мучени у Шајкашу, возили су према Дунаву, у Гардиновце, и тамо их убијали. Забележено је и силовање једне девојке од стране зликоваца. Треба, такође, напоменути да је, према мађарским изворима, у Вилову током Рације било шездесет шест жртава, док наши извори наводе шездесет четири жртве. По националности сви су били Срби. Највише је било мушкараца – четрдесет и четири, жена шест, осморо деце – од тога две девојчице, и шест старих мушкараца. Од жртава највише је било земљорадника, затим тројица занатлија, општински бележник, судија, чиновник, домаћице и деца млађа од седам година.

Главни виновници и учесници у Рацији били су Ференц Немет, председник општине, Имре Мелеши, општински бележник, поменути Ференц Бакош и други. Седамнаест ратних злочинаца, а међу њима и један Србин, који су учествовали у Рацији у Вилову, осуђено је на смрт. Стрељање је извршено 2. новембра 1944. године. Почетком 1945. ликвидирано је неколико злочинаца. Они су пред само повлачење Немаца и Мађара из ових крајева били похапшени од стране партизанских активиста и затворени, па су успели на неки начин да их сачувају и проведу одређену врсту суђења. За неке од њих је наведено да су умрли у затвору. У Вилову данас постоје спомен-плоче жртвама фашистичког терора и борцима палим за слободу. Под тим жртвама терора подразумевају се и жртве Рације.

 

Никола Турајлић је новинар у пензији.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа