ИЗВОДИ И З МЕМОРАНДУМА ПОСЛАНИКА Е Н Д Р Е А Б А Ј Ч И – Ж И Л И Н С K О Г РЕГЕНТУ Х О Р Т И М И K Л О Ш У У ВЕЗИ СА КРВОПРОЛИЋЕМ У НОВОМ САДУ
Будимпешта, 4. фебруара 1942.
Преузвишени господине регенте!
Мене, скромног посланика, који нема никакву власт, нити обавља било какве државноправне функције, на непосредно обраћање Вама, глави и регенту наше државе, обавезује један велики мађарски проблем, који је од виталне важности. Последњих недеља су се у Мађарској догодиле таткве ствари, које је директно онемогућују предузимање других корака. Ради се о страховитим неделима која угрожавају постојање Мађарске, њену будућност и међународни углед. То стропоштавање у „амбис пропасти може да спречи само један-једини законити фактор, једна једина мушка глава, Миклош Хорти регент Мађарске; али и он само у случају да напрегне све своје снаге.
Преузвишени господине! Непосредно после прогласа Твоје преузвишености од 1. априла 1941, у једном свом, већ раније започетом меморандуму већег обима, председнику владе тада сам, између осталог, написао следеће:
„Kада се проглас регента Мађарске упореди са прогласом нове хрватске ‘државе’, тада јасно долазе до изражаја сви његови квалитети,
чак и они који су нам замерали што смо пришли Тројном пакту, те дозволили пролазак немачких јединица кроз нашу земљу у походу против Југославије, са извесним смирењем могу примити к знању да ће се мађарска влада и у будућности чврсто придржавати правних и политичких принципа назначених у прогласу…“
Б) Погром од стране војске у Новом Саду
После свега овога, са невероватним изненађењем сам примио вести о новосадском крвопролићу. Нисам хтео да верујем својим очима, ушима. Kако је то могуће? Према ономе што знам, одговорним представницима српске мањине у јужним крајевима, дато је од стране
власти озбиљно обећање да је погром у Шајкашкој завршен, и да је тиме Углавном завршено цело суморно и вероватно само пролазно стање грађанског рата. Господин председник владе је у мом присуству изјавио да је још 21. јануара телефонирао у Нови Сад те да је захтевао да не буде никаквих грубости, што је одавало чврст став власти по том питању.
Међутим, унаточ свему томе испоставило се да је новосадски покољ по својој немилосрдности сличан шајкашком, или чак и гори од њега, и да је по свом карактеру јасније него претходни био званични војни погром. Шта то новосадски покољ чини тежим од онога у Шајкашкој?
Прво, сама чињеница да је извршен две недеље после претходног крвавог погрома;
Друго, у Новом Саду није било оружаног напада од стране Срба (како је то било у Жабљу), што је тамо послужило као повод за лавину
трагичних догађаја,
Треће, одговорност заповедника сегединског војног корпуса и команданта војних снага у Сегедину (да ли је то једна личност или две?)
иа ове догађаје;
Четврто, цео је погром био унапред подло испланиран о чему постоји много доказа…
Према мојим обавештењима новосадска „рација“ се одвијала овако:
Војне власти су становништву забраниле сваки излазак из кућа. Чак су и ролетне и завесе морале бити спуштене, како нико не би имао поглед на улицу. У граду, у ком је на овај начин заустављен сваки живот, поготову у његовим богатијим деловима, започета је преметачина према окрузима. Новине се тог дана нису појавиле, јер штампари нису могли доћи на посао. Жандармеријске и војне патроле под руководством подофицира, првог су дана (21. јануара), наводно према раније утврђеним листама по окрузима, вршили претрес кућа и легитимисања Срба и Јевреја.
Затим су их масовно, војним камионима, одвозили на обалу Дунава, тамо их заједно (жене, мушкаице и децу) по турнусима скидали на голо,
стрељали и бацали у Дунав под лед. Током ноћи су наводно топовским гранатама бушили лед како би вода однела лешеве. На обали Дунава, број масовно уморених је и према најблажим проценама износио неколико стотина. Али, погром није вршен само на овај шаблонски начин. Један мој новосадски пријатељ, изванредни родољуб и Мађар, рекао је у присуству мојих будимпештанских пријатеља да је на реформатском гробљу сопственим очима видео барем 80 лешева. Другог дана је поступак знатно поједностављен. Људи су убијани у својим становима, уништене су читаве породице заједно са децом, куће су опљачкане, касе за новац обијене, а лешеви су убацивани у војне аутомобиле и одвожени на Дунав где су бацани под лед . . .
Преузвишени господине! Ови су подаци с једне стране само фрагментарни, с друге стране не могу ни бити тачни, јер се лако може догодити да се за мртве прогласе и они који су успели на време да се склоне. Али све то не мења суштину. Не умањује неизмерну срамоту, што је
са евидентним знањем вишег војног заповедништва и уз његову пуну одговорност дошло до овог одвратног и нечовечног покоља…
Председник владе се данас свим силама упиње да скупи недовољно убедљиве доказе да се ту заправо не ради о ничем озбиљном до о
бољшевичкој опасности. А ја, скромни, једноставни и слободни мађарски посланик кажем следеће: стварна невоља и опасност није тамо напољу, већ овде код нас. Тај отров који се нагомилао овде унутра, сада се тамо у Жабљу и Новом Саду, излио као из неког грозног пришта…
Изнео сам на основу поузданих обавештења оно што се догодило, мада су у бројкама, појединим детаљима могућа и мања или већа одступања. То је сасвим разумљиво јер моји подаци не потичу из службених извора. Према мом схватању, суштина и није у бројкама и детаљима, ако је углавном истинито оно што сам изнео, па се на основу тога са доста поуздања могу изводити закључци…
Преузвишени господине! Нечовечности оваквих размера су ужасавајуће, и не могу остати некажњене, без задовољштине. Питање је само
да ли казну треба да одреди сама Мађарска, регент Мађарске у смислу њених закона, или ће то евентуално урадити неко други можда вишеструко оштрије за победничким зеленим столом инспирисан страшним законима крвне освете, али тада неће бити кажњени стварни кривци, већ ће последице сносити наш драги и несрећни народ.
Немачка штампа из прогласа председника Рузевелта ког је упутио Пољацима преноси следећу реченицу: „Запамтите страхоте које су
извршене над недужним Пољацима, мушкарцима, женама и децом“. Страшно је чак и помислити да би можда у скорој будућности пред светским јавним мњењем и нас могле снаћи сличне оптужбе, можда баш лично од стране председника САД, за кога добро знамо колико високо цени регента Мађарске кога и сам зове „великим европским џентлменом..
С најдубљим поштовањем, увек верни следбеник Твоје преузвишености још из сегединских дана.
Будимпешта, 4. фебруар 1942.
П. С. После завршетка овог меморандума из најпоузданијих извора сам добио листу коју прилажем, која према именима и презименима те пуној адреси наводи имена оних Срба који су у Новом Саду убијени 21, 22 и 23 јануара. Према наводима истог, број убијених Јевреја је знатно већи, и прелази хиљаду . Ови подаци, који су тачни, поткрепљују у оно што сам навео у меморандуму.