„Тата, боли ли кад нас стрељају?“

„Тата, боли ли кад нас стрељају?“

Алиса Француски, девојачко Најхаус, рођена је у Суботици 13. априла 1928. године, од мајке Јудите Холендер и оца Јозефа Најхауса.
Заједно са родитељима преживела је холокауст. Има кћерку Соњу, удату за Мирка Левија и двоје унука, Александру и Ивана.

Ишла сам у школу која се звала „Краљица Марија”. То је била јеврејска школа, издржавала ју је Јеврејска општина. У њој се много полагало на веронауку, па су нас водили на богослужења у велику синагогу. У то време у Суботици је постојала и такозвана „мала синагога”, где су одржавана ђачка богослужења – да би се научио цео обред. Она су се одржавала само суботом, а наставу су водили рабин и заменик кантора.

Имала сам 13 година кад су у Суботицу ушли Мађари. Одмах су почели да хапсе. До 1943, па чак ни до почетка 1944, нашу породицу нису дирали.

Догодило се да сам 1942. године отишла код тетке у посету, у Нови Сад. Школски зимски распуст се продужио јер није било огрева за грејање учионица, па нисмо могли да идемо у школу, а тетка ме је позвала да дођем код ње. Тамо ме је задесила Рација. Заједно са тетком била сам међу Јеврејима, на обали Дунава. Кажу да је било 27 степени испод нуле.

Стајали смо у реду да нас стрељају, десеторо – дванаесторо људи, преосталих на крају. Један новосадски лекар и његова жена замолили су нас да их пустимо напред јер више нису могли да стоје. Мислили смо да ћемо сви бити погубљени и да се нико неће спасити. Они су, сироти, погубљени, а непосредно потом стигла је заповест да се престане са стрељањем. Била сам у шоку и као да ништа нисам ни видела ни доживела. А, сећам се… Испред нас је ишла једна породица, Јевреји. Девојчица, од око осам година, питала је оца: „Тата, да ли боли кад нас стрељају?“. Отац је објашњавао ћерки да све траје само секунду и „онда више ништа нећемо осећати“. После су нас одвели у Соколски дом и, касније, пустили кућама. Другог дана ујутру, дошли смо у Суботицу. За та два дана моја мајка је поседела.

У Суботици до 1944. године нисмо носили никаква обележја. Али, када су дошли Немци, морали смо да носимо жуте звезде. Касније смо морали да одемо у гето формиран у Суботици, близу железничке станице, и тамо били све док нас нису одвели у логор.

Одломак из сведочанства Француски Алисе (Београд : Јеврејски историјски музеј Савеза јеврејских општина Србије, 2003)