Први документ о Новосадској рацији

Први документ о Новосадској рацији

Узнемирени погромом, Немци су хитно позвали немачког конзула у Сегедину. Дипломатски извештај конзула Kампфа немачкој амбасади у Будимпешти 31. јануара 1942. најстарији је документ о Новосадској рацији који се чува у немачком државном војном архиву (Bundesarchiv-Militar-archiv), Фонд војно-обавештајне службе (Abwehr), фолија RW 5-Ausland-Abwehr/Ausland VI, v. 476-Jugoslawien.

„Мађарске казнене мере у Новом Саду

Прошле суботе, 24. овог месеца, имао сам прилику, поводом немачког клавирског концерта, да разговарам са овдашњим командантом корпуса (Цајднером) о, како је управо извештајем од 22. овог месеца број XII/59 укратко јављено, маñарским мерама против српских бунтовника. Генерал ми је наговестио да су предузете оштре мере; било је неопходно да доñе до великог броја стрељања, али сада опет влада мир. 28. овог месеца обавестио ме је целенлајтер НСДАП у Новом Саду, господин Ханс Прохаска (Hans Prochaska), да ме Немци из Рајха у Новом Саду моле да хитно, што је могућно пре, доñем к њима. Они су били забринути због могућих даљих стрељања. Додуше, ни једном Немцу из Рајха се до сада ништа није догодило, али ипак, мора се рачунати са непредвидивим, у случају да Срби обнове своје подмукле нападе.
Умиривао сам господина Прохаску и преко њега позвао Немце из Рајха да под свим околностима сачувају мир и најавио долазак по могућности идућег дана у подне. О овоме сам укратко тог поподнева упутио телефонску поруку Посланству.
Још истог поподнева сам потражио овдашњег команданта корпуса и разговарао са њим о мерама које би биле неопходне за посебну заштиту Немаца из Рајха. Генерал се за то спремно изјаснио, јер он такоñе – што посебно напомињем – неизоставно рачуна са могућношћу даљих побуна Срба и комуниста. У том случају ће се још оштрије ударити него до сада, и зато ће он узети Немце из Рајха правовремено у заштиту колико год буде могао. Управо тада пустио је да уñе пуковник Граши, командант града Новог Сада, који је приспео због (подношења) извештаја. Заједно смо разговарали о погодним мерама, и на мој предлог одмах је прихваћено да сви Немци из Рајха приме једну посебну пропусницу на маñарском језику са фотографијом, у којој ће бити наглашено да њен власник стоји под заштитом Хонведа.

Следећег јутра покушао сам у пратњи једног службеника конзулата, који је раније дуго година био возач, да мојим аутомобилом стигнемо до Новог Сада. Десет километара од Сегедина улетео сам у снежни нанос одакле су морали да ме извуку сељаци и након пет сати био сам опет у Сегедину. Kоначно, узео сам једини могући путнички воз за Нови Сад, коме је било потребно 8 сати. У Нови Сад сам стигао ноћу због чега је састанак са немачком колонијом морао да отпадне.
Следећи приказ ситуације пружили су ми господин Прохаска и остали Немци из Рајха које сам јуче рано сусрео у хотелу.
Наиме, 21. овог месеца маñарска жандармерија у сарадњи са војском предузела је претрес станова и хапшења, као и прва стрељања, што се ни идућег дана није знатније повећавало. Број оних који су тим мерама били погоñени био је тренутно мали. Али, тада су Срби, усред дана, у центру града бацили бомбе и ручне гранате. Исто то поновили су 23. овог месеца, премда су свуда унаоколо постојали истакнути позиви који су их упорно упозоравали на могуће последице. Мађарски одговор нису морали дуго да чекају: 23. и 24. догодило се на стотине стрељања. Kо је од раније био сумјив, познат као водећи Србин или комуниста, ко је бежао или није на позив одмах извадио руке из џепова, био је на месту стрељан. Такоñе, нису поштеñени ни жене ни деца. Три жене, раније немачке држављанке, од који је једна била удата за Јеврејина а друге две за Србе, стрељане су у својим становима поред својих мужева. На исти начин побијено је и 13 руских емиграната, припадника Врангелове армије, о којима имам списак, са њиховим рођацима. Укупно треба да је стрељано преко 3.000 људи, од тога 800 Јевреја. Једна тачна поновна провера привремено није могућна. Kада ми је, још пре мог одласка из Сегедина, од стране команданта корпуса и затим у Новом Саду од мађарских штапских официра признато неких 2.300 стрељаних, од тога 800 Јевреја, мора бити број мртвих, у ствари, много већи. Целе куће, нарочито виле и летњиковци насељени Јеврејима, стоје празне јер су њихови укућани сви до једнога мртви.
Немци из Рајха су овим догаñајима, које су могли посматрати делом пред својим домовима, делом на путу ка својим радњама или на дунавском леду, сасвим разумљиво узнемирени. Срби, који су њихови кућевласници, сарадници на послу или дугогодишњи познаници, лежали су на улицама, по кућним тремовима или другде, пред њима изненада мртви. То их је болно дирнуло, посебно када се радило о људима који су на почетку српског терора против свих Немаца, априла прошле године, храбро показали спремност да их узму у заштиту.
Kао отежавајућа околност уз то је да неретко млади маñарски полицајац и војник одмах пуца, када се неко на недозвољавајући начин легитимише, или када би при вађењу документа гурнуо руку у џеп. У ово не треба сумњати, јер је и пуковник Граши додао како жали због таквих случајева. То је за длаку могло да се догоди и окружном вођи Фолксдојчера, који ми се обратио у хотелском ходнику. Он је требало да покаже документа о својој службеној пушци, коју је као главни градски вртлар смео да употребљава. Kада је посегао у фиоку, успео је да се спасе само захваљујући случају.
У поновном разговору са Грашијем, на који сам повео и целенлајтера господина Прохаску, добио сам – по људском мерилу неопходно јемство – за наше Немце из Рајха, да им се код будућих догаñаја не би десило никакво зло. Они задржавају не само своје поменуте специјалне пропуснице, већ је такоñе понављана у равномерним размацима строга заповест свим војним групама и полицијским органима да у рацији, патролирању или кућним претресима итд. нико ко се изјасни као Немац из Рајха не буде диран. Он ће, у случају да код себе не буде имао пропусницу, бити спроведен до контролног места у штаб команданта града…“
У најстаријем документу из пера неутралног дипломате видимо да су највиши војни руководиоци мађарске окупаторске војске признали „неких 2.300 стрељаних“, а Kампф запажа да је број жртава знатно већи! Меморијални музеј Холокауста у Вашингтону у Енциклопедији о Холокаусту наводи да су „јануара 1942. мађарске војне јединице побиле 3.000 Јевреја и Срба у Новом Саду, главном граду југословенске територије коју је припојила Мађарска“.
Индиције о броју убијених Новосаñана извиру из меморандума Жилинског, мемоара доктора Деака, „Слободе Војводине“ 1944. и чињеница изнетих у најстаријем документу о „Новосадској рацији“ – извештају немачког конзула у Сегедину. Штавише, Мађарско одељење за националне мањине је током рата евидентирало 8 до 10 хиљада погубљених у Шајкашко-новосадској рацији, са чиме је сагласан и Васа Kазимировић који пише да је на зверски начин „побијено око десет хиљада људи, жена и деце“.

У поставци Музеја Холокауста у Будимпешти изложен је званичан напис на мађарском и енглеском језику о покољу у Новом Саду. Број погубљених Јевреја у том тексту није тачан, али напис открива да „под изговором борбе против партизана, јединице маñарске жандармерије и војске су крајем јануара организовале крвопролиће у Новом Саду.
Убијено је приближно 3.300 невиних људи (2.600 Срба и 700 Јевреја). Међу смакнутим „партизанима“ било је 729 жена и 147 деце“. И у мемоарима маñарског регента, покровитеља и организатора Новосадске рације, наводи се да је званичан број жртава у Новом Саду 3.309.6
Шеф немачке полицијске безбедности, СС пуковник Минберг, 25. фебруара 1942. извештава Министарство спољних послова у Берлину о стању у Бачкој. На основу изјава званичника мађарске владе, Минберг бележи да је у Новом Саду убијено 1.800 Срба са женама и децом! Ако су искорењене српске породице у просеку имале три члана, долазимо до изјаве у филму „Споменик“ када мајка каже главном јунаку да је његов отац бачен под лед у Дунав са преко 5.000 људи, жена и деце из Новог Сада. Kада додамо и 1.256 идентификованих јеврејских жртава и жртве другог етничког порекла о којима нема ни речи у Минберговом извештају, остајемо запрепашћени над размерама новосадског геноцида.

Милан Ристовић, Један немачки документ о новосадској „рацији“ јануара 1942

Извор: makabijada.com