Протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин: БАЧКИ НОВОМУЧЕНИЦИ, СВЕДОЦИ ХРИСТОВЕ ВЕЧНЕ ИСТИНЕ

Протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин: БАЧКИ НОВОМУЧЕНИЦИ, СВЕДОЦИ ХРИСТОВЕ ВЕЧНЕ ИСТИНЕ

(беседа на отварању другог дана научног скупа)

Једна од значајнијих тековина европске културе и цивилизације јесте секуларизам. Када кажемо европска култура и цивилизација, мислимо на ону коју је отворено и јасно критиковао ава Јустин Поповић у својој познатој, усудили бисмо се да кажемо и – популарној књизи Достојевски о Европи и Словенству. Одвајање цркве од државе, које се десило у Европи пре око два века, само је једна од последица секуларизма. Овај појам је много шири и сложенији и могао би се пратити и дубље кроз историју; међутим, овде ћемо се ограничити на значење које овај појам има у нашем језику, јер је још јасније када кажемо – посветовњачење или посветовњавање, што заправо значи претварање нечег црквеног у световно, односно, ослобађање друштва од утицаја Цркве.

Како год да назовемо савремено друштво: масовно, глобално, материјалистичко, потрошачко…, оно има једну упадљиву карактеристику, а то је да веру, која је сама по себи живот без остатка, нуди као само једну од безброј међусобно равноправних могућности, начина и стилова живљења. То је радикални секуларизам! Вера се, дакле, у модерном друштву не доживљава као „живи живот” – што би рекли ава Јустин и Достојевски; аутентични, истински живот достојан човека као боголиког бића, већ је вера само једна од опција, изједначена и равноправна са другим животним стиловима, којима централна вредност, узор и инспирација нису Бог, Богочовек – Исус Христос, него сами човек без Бога. То је модерна и савремена Европа, коју су критиковали, али је и оплакивали, и Достојевски и ава Јустин Поповић.

Зашто смо направили овакав, на први поглед можда и нелогичан, увод?! Управо да канонизацију бачких новомученика посматрамо насупрот агресивној секуларизацији. У овом контексту, шта значи чин канонизације Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере и Светих мученика бачких?! Шта нам тим чином поручује Црква? Шта, заправо, значи овај чин и који је његов смисао? Најтачнији одговор на ова питања даје: Кондак Бачким Новомученицима (глас 2.).

Својом крвљу натописасте њиве, села, реке и градове
Као и браћа Ваша од Косова до Јадовна
И све Вас Господ пригрли и овенча небеским венцима.
Стога се клањамо Вашем невином страдању
И молимо да нас грешне оснажите љубављу и праштањем
Да бисмо у последњи дан чули спасоносни позив
Оног који Вас прослави:
Уђите у Рај, децо бесмртности!

Све је објашњено и свака реч и мисао јасне су у овој богонадахнутој црквеној песми. Свако тумачење, верујем да и сами тако осећате, било би само неспретно понављање оног што је у кондаку на прекрасан начин већ речено. Ипак, скренули бисмо пажњу на један битан детаљ. У кондаку се МИ, данашњи људи, обраћамо светитељима и молимо их да нас оснаже љубављу и праштањем да бисмо и ми били кадри чути и разумети спасоносни Христов позив: „Уђите у Рај, децо бесмртности!”. Црква је страдалнике из нашег рода прибројала лику светих због нас грешних, због нашег спасења, да бисмо имали кога да молимо да посредује за нас пред лицем Спаситеља. Једина веза коју ми, данашњи људи, имамо са светима и са самим Господом јесте вера. Без те вере над нама би небо било затворено, без те вере ми не бисмо имали снаге, још горе, ни потребе, да своје биће усмеравамо ка лепоти, ка небу, ка Оцу Небеском; да се радујемо, да живимо. Без те вере ми не бисмо били људи. Та наша вера није непоуздана теорија вероватног која нам омогућава да без тежих повреда и последица тумарамо по мраку незнања, неизвесности и страха. Та вера је реална делатност, двехиљадегодишње искуство живота у свим његовим фазама и димензијама: од сточарства, ратарства, занатства и трговине, преко индустрије, уметности, науке и културе, до свете Литургије у којој се сабирају и надограђују сви човекови стваралачки потенцијали са једним циљем, а то је сједињење са Христом, Спаситељем света. Вера је живот, и смисао живота. Вера је живот достојан човека, онаквим каквим га је Бог створио.

Иако агресивни секуларизам покушава да веру, која је, заправо, живот у пуноћи његових могућности и извесности, сведе у исту раван са неким другим стиловима трајања на земљи, ми верујемо, односно, живимо своје животе инспиришући се и надахњујући се житијима светих из нашега рода. Новомученици бачки су реални људи који су живели овде, у нашем граду, и у нашим селима до пре само осамдесетак година. Они су, дакле, наши дедови и очеви, суграђани, сународници. И у томе је наша утеха још већа. Страдали новомученици бачки су наши непосредни ближњи. Када говоримо о страдању, важно је да знамо да оно није проста људска одлука, већ да долази по Божијем допуштењу. Страдање је благослов и дар од Бога.

Страдање и мучеништво су реалност живота човековог од његовог стварања до данас: од крви Авељеве проливене од брата његовог Каина, преко Усековања главе Светог Јована Крститеља, каменовања Архиђакона Стефана, па до дана данашњих. У многим молитвословима, на венчању, рукополагању у свештенички чин у Цркви певамо тропар: „Свети мученици, пошто сте храбро страдали и увенчали се венцима славе, молите се Господу да се смилује на душе наше”. Живот је непрекидно страдање и мучеништво. За живот света страдао је сам Господ, а ми крштени, који се у Христа крстисмо, у Христа се и обукосмо, као сутелесници Богочовечанског тела Христовог са Њим страдавамо и на тај начин се спасавамо. Христос је Пут, Истина и Живот.

Преведено на данашњи језик, светитељи Божији, па тако и бачки новомученици, нису никакви надљуди који поседују неке натприродне моћи. Они су као и ми, обични људи, саздани по слици и прилици Божијој. И, што је најважније, они су били црквени људи. А бити члан и део Цркве значи у центар свог живота поставити Христа. Када је Христос, Бог, на првом месту у човековом животу, онда је све остало на свом правом месту. Тада је човек, кажемо – смирен. Када говоримо о смирењу, не мислимо на неко посебно психофизичко стање које се постиже практиковањем разних психолошких или религијских техника. Смирење је човекова свест о сопственој пролазности, немоћи, слабости и смртности, на једној страни, и истовремено свест о Божијој неизмерној Љубави која нам је припремила вечни живот. Бог на првом месту значи поверење у Њега и живот са Њиме.

У контексту секуларизованог погледа на друштво и свет, па и Цркву, живот у Христу представља својеврсну супротност вредностима секуларног друштва у чијем је центру сам и усамљен човек. Савремени европски човек изгубио је појам жртве, јер живи сам и за себе, сам је себи циљ. Живот у Цркви је живот за другога. Христос је живео за друге, за свет, а врхунац Његовог живота јесте Његова жртва за живот света. Угледајући се на Христа, људи у Цркви живе једни за друге и за Христа: „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“ – то је у ствари апологија и формула мучеништва.

Канонизација бачких новомученика од стране наше Цркве и Епархије бачке јесте сведочење етоса Цркве, доказ да је жив Бог отаца наших. Овом канонизацијом наша Црква, пре свега, потврђује себе као заједницу светих сабраних око Христа, утврђује и учвршћује нашу заједницу и на небу и у историји. Не може овај чин остати без дарова и на овом свету, на земљи, јер је мучеништво већ само по себи дар од Бога и благослов. Велики је дар мучеништво бачких светитеља и за нас, јер нам даје неизмерну радост и срећу у осећају блискости Божије и Његовог присуства у историји и у нашим овоземаљским животима.

Та радост и благодат излива се изобилно у свим правцима и слојевима живота.
Међу бачким новомученицима налазе се људи који су за свог земаљског живота припадали различитим социјалним профилима: од простих сељака до самог свештеномученика Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, који је био један од најобразованијих људи свог и нашег времена.

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“