НАЦИОНАЛНА ИСКЉУЧИВОСТ И РЕВАНШИЗАМ КАО ИДЕОЛОШКА ПОЗАДИНА ЗЛОЧИНА У БАЧКОЈ 1941–1945.

НАЦИОНАЛНА ИСКЉУЧИВОСТ И РЕВАНШИЗАМ КАО ИДЕОЛОШКА ПОЗАДИНА ЗЛОЧИНА У БАЧКОЈ 1941–1945.

1. Прилика која се не пропушта

Док је значајан део Европе увелико утонио у ратни ковитлац, децембра 1940. године Краљевина Југославија и Краљевина Мађарска су потписале Споразум о пријатељству. Прва тачка овог споразума гласила је: „Постојаће сталан мир и вечно пријатељство између Краљевине Југославије и Краљевине Мађарске”. Геополитичке околности које карактерише конфликт, искључивост кроз сукоб и снажан притисак за сврставање у антагонистичке савезе, могле су да толеришу агенду овог споразума једино уколико је иза текста, у пракси, стајала наклоњеност према неком од њих. Након демонстрација 27. марта 1941. године, које су одбациле приступ Краљевине Југославије Тројном пакту, уследила је Директива број 25 Адолфа Хитлера која је представљала каналисање осветољубивости кроз форму војноофанзивног плана.
Његов сегмент, супротан декларисаном Споразуму, требало је да буде и став Мађарске као интегративни део разбијања Краљевине Југославије и, макар и делимичне, обнове некадашње мађарске државе. Доласком генерала Фридриха Паулуса, као војног изасланика Немачког рајха у Будимпешту, зановила се реторика „националне части”, нарочито међу припадницима мађарске војске. Упркос обазривости Пала Телекија, председника владе, притисак је проширио пукотине политике сарадње са Београдом за који се он залагао. Безизлазан сусрета Телекијевих ставова о политичкој одговорности са спољном присилом која је обнављала пожељан мит о величини, достигао је врхунац када је Велика Британија упозорила Будимпешту да би „кршење уговора о пријатељству са Југославијом читав англосаксонски свет сматрао злочиначким нападом”.
Уследило је његово самоубиство, а Мађарска регента Хортија кренула је путем обнове reductio ad absurdum-а сопственог национализма и то у његовој територијалној верзији и варијанти етничке хомогености. Она је и довела до ситуације о којој се, како је метафорично, можда и наслућујући трагедију, писао Епископ бачки Иринеј Ћирић у својој Божићној посланици 1942. године „чинило да је постала хладнија и пећина у којој се Христос родио”.

Постојала је готово нулта толеранција на контекст неутралности који се посматрао као потенцијал за приврженост оном „другом” табору. Упркос томе, оно што су актуелни политички актери потписали, и са једне и са друге стране представљало је рефлексију усклађених политичких намера за покушај учвршћивања сарадње једним међународним уговором који је могао да буде својеврстан одговор концепцији инсистирања на сврставању. Треба имати у виду да је овај споразум био некомпатибилан са главним спољнополитичким токовима Краљевине Југославије заснованим на савезу Мале антанте, а потом и Балканском савезу, премда је могао да буде један последични рукавац спољне политике Милана Стојадиновића.⁶ Његова спољна политика се кретала у правцу политичког, дипломатског и економског побољшања односа, односно „зближавања”⁷ са Бугарском, Италијом и Немачком. То је изазивало све веће подозрење у традиционалним политичким упориштима, пре свега српских странака, упркос агитацији о њеној геополитичкој неопходности.

Имајући у виду да су догађаји постајали све динамичнији, а да су критике Версајског мировног уговора биле све гласније, као и да су кризна жаришта и њихов развој у правцу немоћи створеног међународног поретка кроз Друштво народа утицала на преиспитивање политичке стратегије као и на крупне промене у унутрашњополитичком животу држава, истичемо да долази до идеолошких заокрета држава и нација и прихватања до тада потискиваних националистичких ресентимана који добијају нову расно-теоријску потку за дискриминацију уз неконтролисани пароксизам приликом формулисања коначног решења пре свега према Јеврејима.

На такве околности није била имуна ни Краљевина Југославија која, након убиства краља Александра I Карађорђевића, одступа од интегралног југословенства и креће у правцу националне обнове. Претња овој обнови били су острашћени приступи, а у надгорњавању српско-хрватских националних и политичких елита, трагало се за новим савезима који су одустајали од традиционалног савезништва које је у корену чувало европски поредак након Великог рата.

Аутор: Саша Марковић, Педагошки факултет Сомбор

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“