Радован Сремац: СУДБИНА ПОРОДИЦЕ У ХОЛОКАУСТУ – ФРАЈНДОВИ ИЗ НОВОГ САДА

Радован Сремац: СУДБИНА ПОРОДИЦЕ У ХОЛОКАУСТУ – ФРАЈНДОВИ ИЗ НОВОГ САДА

Рахела Ферари, једна од најзнаменитијих српских и југословенских глумица, рођена је у јеврејској породици Фрајнд. Фрајндови су стара бачкопаланчка јеврејска породица чија судбина може да се узме као пример страдања Јевреја у Холокаусту. Почетак Другог светског рата и страдање у Холокаусту Фрајндови су дочекали у Новом Саду као део тамошње јеврејске заједнице. Рад доноси ново светло на историјат ове породице и судбину њених чланова у току Холокауста, и то кроз до сада непубликована документа из власништва Рахеле Ферари (Рахеле Фрајнд).

Породица Фрајнд се доселила у данашњу Бачку Паланку у првој половини XIX века. Најстарији познати члан породице је Емануел Мендл Фрајнд рођен око 1785. године. За сада није могуће утврдити његово порекло. Праунук Емануела Мендла Фрајнда, а отац Рахеле Ферари, Бела Фрајнд рођен је у Бачкој Паланци 7. октобра 1876. године.¹ Бела Фрајнд се преселио у Стару Пазову око 1899–1900. године, а потом у Земун 1901. године након венчања са Емилијом Лајнер. Породица ће бити део јеврејске заједнице у Земуну све до Првог светског рата, када је са још неким јеврејским породицама депортована из Земуна у место рођења (Бачку Паланку).² Након завршетка рата и формирања нове државе, Фрајндови се селе у Нови Сад, где ће остати до Другог светског рата. Бела и Емилија Фрајнд су имали седморо деце: Јохана (1902), Јули Јулка (1904), Јакоб (1906), Етел (1908), Роса Рахела (1911), Емил Милан (1914) и Емануел (1917).³
Породица Фрајнд је почетак рата дочекала у Новом Саду који је од тог момента био под управом мађарских фашиста. Након неколико антисемитских закона и уредби донетих до 1941. године, августа те године у Мађарској је донет закон који је дефинисао статус Јевреја у складу са немачким Нирнбершким расним закоником који је бранио мешовите бракове.

Почетком 1942. године Јевреји су избачени из спортских удружења, неколико месеци касније одузети су им пословни простори, док су цело време трајали јавно шиканирање, мучење, привођење и депортације новосадских Јевреја.⁴ У тим несигурним временима, Бела Фрајнд је стицајем околности отишао у Суботицу где је изненада преминуо 9. јуна 1942. године. Сахрањен је на непознатој локацији на тамошњем јеврејском гробљу. Остатак породице је остао у Новом Саду и дочекао немачку окупацију Мађарске.

Током 1942. године мађарске фашистичке власти у Новом Саду покренуле су акције позивања мушких чланова јеврејске заједнице на радне акције.⁶ Ови позиви су били само део акција у низу са циљем да се из јавног живота, какав је уопште могао да постоји у ратним околностима, уклоне сви активни чланови јеврејске заједнице у окупираним деловима Бачке. Априла 1942. године позвана су годишта рођења 1901–1918, а јула исте године годишта 1901–1905. Сви позвани, њих 158, били су распоређени у тзв. радне чете, и већина је упућена у Кошице, одакле су са осталим јединицама састављеним од Јевреја, упућени 19. септембра 1942. године у окупирану Украјину. С тим позивима у радне чете су одведени и Емил и Јакоб Фрајнд. Мађарски војници су систематски злостављали доведене Јевреје са циљем њиховог потпуног уништења. Због тога се од свих новосадских Јевреја из радних чета вратило свега једанаест особа, међу којима је био и Емил Фрајнд. Јакоб Јаника Фрајнд (1906) погинуо је као припадник радне чете, вероватно у Русији 1945. године. Био је ожењен Пирошком Пириком Краус. У браку нису имали деце па су усвојили дечака Ивицу. Пирика и Ивица су убијени у Аушвицу 1944. године. Емил Милан Фрајнд (1914) преживео је радне чете. После рата се оженио Иболком Ибиком Вајс из Новог Сада и са њом је имао сина Ђурицу. Супруга и син су му убијени у логору. Након рата је емигрирао у Израел и поново засновао породицу.

Ужасну судбину породице запечатила је немачка окупација Мађарске 19. марта 1944. године. Немачке трупе су ушле у Мађарску без икаквог отпора, док је Хорти остао на власти уз обавезу да појача ратни напор Мађарске и да пооштри политику према Јеврејима.⁷ Већ сутрадан је започело хапшење новосадских Јевреја, њих око 300 је провело непуне три недеље на тешком раду уз стално злостављање. Ово хапшење је било увод у извршење „коначног решења” у Мађарској. Непуних месец дана касније, Министарство унутрашњих послова Мађарске донело је наређење да се интернирају сви Јевреји „опасни” за државу. Након тога је следило наређење о ношењу жуте звезде, о забрани путовања за Јевреје и на крају о одузимању целокупне јеврејске имовине и депортација у логоре. Коначно хапшење бачких и новосадских Јевреја организовано је 26. априла. Сваки појединац могао је понети са собом одело које се налазило на њему, највише два пара рубља, хране за најмање 14 дана и највише 50 килограма пртљага, док предмете од вредности нису смели понети. Сви ухапшени новосадски Јевреји смештени су у згради синагоге, а већ исте вечери кренуо је први транспорт према сабирним логорима у Суботици, Бачкој Тополи и Баји. Из тих логора Јевреји су транспортовани до Аушвица у периоду од 1. маја до 28. јуна 1944. године. Од укупно око 1.900 депортованих новосадских Јевреја, логоре је преживело их свега око 300. Подаци о броју страдалих новосадских Јевреја се донекле разликују у литератури. Према једном извору, у Холокаусту је страдало 3.020 новосадских Јевреја, од 4.350 колико их је било. Дакле, страдало их је 69,43%.⁸ Други извор наводи да је од 4.600 новосадских Јевреја, колико их је било априла 1941. године, Холокауст преживело их само 650.⁹
Међу новосадским Јеврејима депортованим 1944. године налазили су се Емилија Фрајнд, рођена Лајнер, Јохана Фрајнд и њен супруг Адолф Штерн, Етел Фрајнд, Ибољка Фрајнд, рођена Вајс, са сином Ђурицом, и Пирика Фрајнд, рођена Краус, са сином Ивицом. Породица је поново састављена у сабирном логору у Суботици где их је посетила Јулка Сурдуцки, рођена Фрајнд, и донела храну и друге потрепштине. Убрзо су сви депортовани преко Баје у Аушвиц, где су страдали. Најстарија је била Ема Фрајнд са 68 година, а најмлађи Ђурица Фрајнд стар 2 године.

Писмо Јулке Сурдуцки рођене Фрајнд послато Рахели Ферари:

„21. 8. 1944. Нови Сад
Драга моја мила сестро,
Ево да ти се јавим да смо здрави што и вама желимо од Бога. Драга сестро чујем од госп. Смиље да ћеш да имаш бебу. Нека Господ Бог да да добро прођеш са порођајем и да беба буде жива и здрава да је ја могу видети. Драга моја сестро, ево да ти пишем од маме и све остале. Као што знаш да је мама била јако болесна и све смо јој створили што год је желела али на њену несрећу однели су њу и Етелку и Јохану и све друге остале, шта сам могла Ружо ја сам трчала и тражила спаса али нисам могла ништа него дошао један татин другар из Баје и ја била код њега и он мени прича овако. Да је он тамо предао молбу и та је молба отишла у Пешту и одање је дошло да се пусти кући и он је говорио са Јоханом да она мени пише и да ја овде извадим татине документе на мађарски и да ја лично одем по њих али то Јохана није урадила и тако су они однешени а куда то ја не знам јер до сада кога ког сам питала нико ништа не зна, само то чујем од сваког да ће се сви вратити и то скоро и да су живи а ја се молим Богу за све њих, ваљда ће се милостиви Бог смиловати.

Драга Ружо, знаш, тако ми је тешко, овде сам без икога свога, сама, па само извиравам кад не ко наиђе, сама сам, не могу код никог да идем и не смем да идем а и нећу да идем, јер и ја сам, драга Ружо, била затворена и то 2 месеца. Неко ме је потказао да сам се ја сад прекрстила и то 20. априла ове године и пуштена сам на слободу али морам да носим жуту звезду и морам сваки дан на полицију да се јавим. А да сам се пре 6. априла прекрстила онда не би морала да носим звезду. Али нека, ништа то мени није, само кад сам ја код куће. Ја сад не могу да радим ништа, само Васа ради. Тако је златан, толико ме сад воли одкако сам дошла кући, не могу ти Ружо казати. Долазио је сваки дан код мене кад сам била затворена и увек је плакао кадњу доћи кући. Њему живот није био ништа без мене. Драга Ружо, ја кад сам ти послала оне пелене баш онда некако су мене и затворили и увек сам се молила Богу да још Смиљу затекнем овде и Бог ме је услишио. Ја идем сваки дан код госп. Смиљке и јако је златна женичица, тако сам више пута с њоме испричала моје тешке дане. Драга Ружо, једва чекам онај дан и онај сусрет с тобом да ти све усмено испричам и да могу једанпут да видим неког свог, било ми је тешко без њих да ти не могу то писати. Кад сам увек била код њих и увек с њима а сад их нема. Шта да ти кажем, здраво ми је тешко без њих и увек су ишли скупа Етелка, ја и мама и Јохана у биоскоп а сад се ја немам, нити то ја видим више па ми је здраво тешко и нигде не идем. Седим код куће и тако кад ми ко долази ал ја нигде не идем. Драга Ружо ја сам се тек сада прекрстила и у цркви смо се венчали и то ме је спасило. Да ја то нисам урадила и мене би отерали али Бог ми је био у помоћи. И од Јанике и Емила никад ништа нисмо добили, само једанпут да су пали у ропство. Пирика и Иби су добили једанпут одговор за њих и никад више ништа. Ја и Васа смо здрави што и теби и свима твојима од срца желимо.

Поздрави тетка Ружу. За Гизу и за Миску и децу не знамо, није се нико јавио. Ружо, никад нам нико ништа није казао. Али нека, Смиљка ми је све испричала.

Ружо, никад нам ниси писала како живиш. Али нека, Смиљка ми је све испричала како ти је добро и имаш од чега да живиш и како си способна да радиш и да зарадиш. То ми је мило било да чујем за тебе, сад Ружо чувај се и пази на тебе и на бебу да вам ништа не би било и на дете пази и чувај га па га и ја видим. Адолф нам је писао и он је на раду само не знам где је јер је под бројем. И он је питао за Јохану али не зна ништа, тако ми је писао. Пишите ми за моју слатку Јохану нешто, али ми ништа не знамо. Јако ми је тешко за њих све. Драга Ружо, ја сам хтела још више шта да ти пошаљем за бебу али сам баш онда била однешена. Ово што си добила то ти је Васа послао, нисам могла нити да ти оперем и да ти то људски пошаљем кад сам била тамо 2 месеца. Сад сам тек изашла и то сам молила господа Бога да ме услиши и да се са Смиљком још једанпут видим и Бог ме је услишио. Смиљка се здраво обрадовала кад ме је видела. Драга Ружо, ја сад тако кувам, спремам, спавам, перем, крпим и тако то ја радим. Да драга Ружо, и то сам ти заборавила писати да сам ја после путовала код маме у Суботици и ја сам њима носила јела, свашта. Тај ме је пакет коштао преко 100 пена и онда су их однели у Бају. И тамо сам ја била и носила им пак и то ме је коштало преко 100 пенга. Онда су њих однели и ја не знам куда. Сирота мама како је плакала да хоће кући а ја нисам могла да јој помогнем. Однели су је 27. априла 1944. предвече са Етелком, а Јохану после 3 дана, али у Суботици су се сви састали. Ружо, кад се будемо састали онда ћу ти причати. Знаш Ружо Емилов мали Ђурица, он је био већ толико сладaк да је увек тату тражио. Ружо не могу више писати јер не могу и нећу јер ми је здраво тешко кад на њих све мислим. Други пут ћу више. Љубим и Сашицу. Прими много искрених поздрава и пољубаца од твоје сестре Јулке и Васе. Пољуби Сашу уместо мене. Љуби те много твоја сестра Јулка и Васа.

Јули Јулка Фрајнд (1904) удала се пре рата за Србина Васу Сурдучког и на тај начин успела да избегне судбину чланова своје породице и осталих новосадских Јевреја. Као Јеврејка, иако у мешовитом браку, морала је да носи жуту звезду. Ратни период су провели у Новом Саду, где су дочекали повратак Јохане¹² са супругом Адолфом Штерном, као једине чланове породице који су преживели нацистички логор.

Роса Рахела Фрајнд школовала се у Земуну и Новом Саду, а потом је студирала глуму у Будимпешти. Каријеру је започела 1930-их година под псеудонимом Рахела Ферари у Народном позоришту Дунавске бановине, затим је наставила као члан Уметничког позоришта у Београду, а после рата Војвођанског народног позоришта у Новом Саду. Рахела Ферари је глумила до самог почетка Другог светског рата у Краљевини Југославији.

Будући да са окупацијом одмах започињу и прогони Јевреја, хапшења, депортације, убијање, Рахела се одмах повукла из јавног живота и цео рат провела кријући се од Гестапоа покушавајући да сакрије свој идентитет.

Јесени 1942. године обратила се за помоћ земунском жупнику Павлу Матици. Он је пристао да јој помогне и 6. новембра 1942. године издао је лажну крштенцу за њену маму на име Емилије Марије Лајнер, ћерке римокатолика Михаела Лајнера и Катице, рођене Клешпиц.¹⁴

Са овом лажном мамином крштеницом, Рахела је у Римокатоличкој Цркви набавила и себи лажну крштеницу на име Розалија Фрајнд, и потом 14. јануара 1943. године у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду извршила верозаконски прелаз у православље.¹⁵

Приликом тог верозаконског прелаза у православље, Рахела је узела крштено име Марија. Ово је омогућило Рахели да сачува свој јеврејски идентитет, али и да се већ недељу дана касније, 21. јануара 1943. године, у истом храму Покрова Пресвете Богородице уда за православног Србина, глумца Александра Стојковића. На тај начин је успела да остане сакривена и безбедно дочека крај рата.

Ратне неприлике ће ипак младу породицу одвести из Београда, па ће тако свог сина првенца Рахела родити у Дубљу (Ресавском).

Након завршетка рата, будући да је поседовала званичне папире на име Марије удате Стојковић, она је до краја живота и званично носила то име, док је као уметнички псеудоним увек користила име Рахела Ферари.

Радован Сремац

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“