ЈЕДАН СПИСАК НОВОСАЂАНА КОЈИ СУ ПРОТЕРАНИ 1941. ГОДИНЕ

ЈЕДАН СПИСАК НОВОСАЂАНА КОЈИ СУ ПРОТЕРАНИ 1941. ГОДИНЕ

Након краткотрајног рата између Краљевине Југославије и Сила Осовине (Немачка, Италија и Мађарска) од 6. до 17. априла 1941. године, бачка страна Општине Нови Сад потпала је под мађарску окупацију. Поред потписаног споразума о вечитом пријатељству између Југославије и Мађарске, државни врх у Будимпешти сматрао је да је Краљевина Југославија престала да постоји 10. априла 1941. године, када је проглашена тзв. Независна Држава Хрватска, због чега је, противно међународном праву, наређен напад у ноћи између 10. и 11. априла. Следећег јутра, три корпуса Треће армије, са око 80.000 војника, започела су освајање Бачке. Нови Сад је запосела Прва моторизована бригада под вођством генерал-мајора Јенеа Мајора.¹ Власт је преузела Војна управа, док су немачки „фолксдојчери” и мађарски „немзетери”, као пета колона, масовно вршили саботаже и потпомагали напредовање непријатељске војске. Према истраживањима Јосипа Мирнића, приликом запоседања Бачке, мађарска војска убила је преко 3.500 људи, а 10.000 било је изложено тортури.

У петом поглављу студије која је написана у Председништву мађарске владе 20. марта 1941. године, у случају рата са Југославијом предвиђено је исељавање и насељавање становништва. У њој дословце стоји: „Национално снажење Мађарства може почети само тако ако се сав после 1914. године досељени и насељени словенски елеменат без икаквих обазира и неодложно исели из Војводине”. Зато и не чуди да је међу првим акцијама окупатора било протеривање цивилних лица која се нису уклапала у политичке концепте нове власти. На основу војно-управне наредбе, строго поверљиво број 1, од 11. априла 1941. године, започето је и са протеривањем цивила. У тој наредби стоји да „све оне људе који нису са територије Велике Мађарске (сем Хрватске) управне власти треба да протерају”.

Командант 3. (Јужне) армије Елемер Горонди Новак 21. априла 1941. упутио је Команди 5. корпуса поверљиву наредбу којом, између осталог, најављује нову хитну наредбу за масовно интернирање „особа опасних по јавни ред и безбедност, и то Срба, Јевреја, лица усељених после 31. октобра 1918. године на ослобођену територију, затим особа штетних по државну безбедност и у војном погледу”. Прецизирајући оне категорије становништва које долазе у обзир за интернирање, Горонди је издао наредбу да се сва лица која су служила у југословенској војсци морају пописати и сматрати ратним заробљеницима. У списку посебне колоне требало је издвојити: бивше четнике, досељенике и међу њима Србе и Јевреје, али и остале народности изузев Мађара, Немаца и Хрвата, комунисте без обзира на народност, староседеоце српске и изузетно и хрватске народности који су се показали отворено као мађарски непријатељи, и стране држављане. Циљ је био да се ова лица лишe слободе још пре одлуке о њиховом интернирању односно исељавању.

Сходно томе, окупаторска војска је 21. априла започела претресе и протеривања Срба захтевајући од њих да се у року од 5 до 15 минута спреме за одлазак а дозвољено им је да понесу минимум од своје имовине. Протерани су били стационирани у бродском зимовнику на Дунаву, након чега су протерани на сремску страну.⁹ У делу историчара Звонимира Голубовића Нови Сад у рату и револуцији изнет је податак да је приликом уласка мађарске војске протерано из Новог Сада 5–6.000 лица а за време трајања Војне управе (до 4. августа 1941. године) протерано је укупно 15.000 лица.¹⁰ Према извештају окупаторских полицијских органа из Новог Сада, тај број је био и већи и износио је чак 20.000 људи, што је износило готово трећину од укупног броја становника.

Након ових припремних радњи, 25. априла 1941. године мађарске власти су издале нову наредбу о протеривању свих „Срба, Босанаца, Црногораца, Цигана и Јевреја који су се населили у Бачкој после 30. октобра 1918. године”. У већ споменутој наредби од 25. априла 1941. године стајало је и следеће: „На исељење обавезни могу са собом понети осим драгоцености, оне покретности које могу да носе и онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатaка насталих исељењем”.

Коначно, 13. маја 1941. године, генерал Бела Новаковић, командант Војно-управне групе Јужне армије, издао је поверљиву заповест да се изврши хапшење, односно после хапшења, решавајући сваки случај појединачно, и интернирање свих лица која су опасна по јавни ред и постојећи правни поредак.¹⁴ У првом таласу хапшења, 20. маја 1941. године, требало је на препад у исто време лишити слободе: подстрекаче против јавног реда, четнике, утицајне личности у насељима колониста и оптантa, носиоце великосрпске идеологије, Јевреје поклонике интернационалистичких или великосрпских идеја. Треба спречити, наређује се даље, да се имовина хапшеника развуче било стварним било камуфлираним купопродајама, како би лица која ће се увести у имовину могла несметано да је користе. За остварење тих циљева основано је 13 логора у Бачкој и Барањи, од којих је један био сабирног карактера, један за ратне заробљенике, а сви остали за интернирце. Историчар Јосип Мирнић је изнео податак да је укупан биланс страдалих лица из Бачке и Барање у логорима који су се налазили широм Мађарске износио 8.027.

Наша историографија се за сада није студиозније бавила питањем тачног броја протераних лица из Новог Сада као ни питањем шта се догодило са њиховом имовином. У Историјском архиву града Новог Сада налази се један списак протераних грађана који је допуњен пописом лица која су преузела старатељство над њиховом непокретном имовином.
Захваљујући чињеници да су се окупаторске власти нашле пред изазовом правног регулисања имовине протераних и избеглих грађана, Градско начелство Слободног краљевског града Новог Сада је морало да донесе низ решења којим су именовани старатељи над напуштеном имовином, а кроз рад Социјалног одсека Градског начелства и Сирочадског стола доношена су решења преко којих можемо пратити ко је добијао имовину на коришћење.

Такође из ових решења и предмета можемо црпети чињенице о судбинама протераних, односно где их је даље водио неизвесни избеглички пут.
Намера у овом раду није само да се прикаже списак протераних грађана, као ни имена старатеља над њиховом имовином, већ и да се покаже које су биле избегличке руте. У самим предметима, које смо користили да допунимо податке из списка, нема детаљних објашњења како су окупаторске власти дошле до података где су се протерани и избегли упутили из Новог Сада, али их морамо узети у обзир као почетну тачку у истраживању где су људи покушали да нађу луку спаса. Прегледајући документацију везану за рад Старатељства над имовином, видећемо да је овај списак далеко од комплетног и да ова тема тражи време и истраживаче који ће продубити наша штура знања о овој комплексној теми.

Списак је концепиран тако да у првој колони даје име старатеља над имовином и његову адресу становања, затим име особе чија је имовина стављена под старатељство а на крају улицу и број стана, односно куће. У препису списка имена смо транскрибовали на српски језик, а имена улица су онаква каква су била у окупационом периоду. Пошто нам није позната појединачна судбина људи који су напустили своју имовину, преузели смо одредницу „одселио” из оригиналних докумената иако је јасно да су та лица била протерана, односно да су избегла.

Испод мастила на хартији скривају се неизмериве људске трагедије и драме које су произишле из окупаторске политике Хортијевог режима. Свакако период од уласка мађарске војске у Нови Сад па до фебруара 1942. године означава време пљачке, страдања и протеривања цивилног становништва из Новог Сада. Будућа истраживања морају бити усмерена и на расветљавање овог дела историје Новог Сада.

Аутор: Петар Ђурђев, Историјски архив града Новог Сада

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“