Саша Марковић: Мађари у Краљевини Југославији

Саша Марковић: Мађари у Краљевини Југославији

Југословенско бреме

У политички живот југословенске државе Мађари су се укључили тек септембра 1922. године, када су формирали Мађарску странку. Изузетно сложен страначки и парламентарни живот условио је и одређена струјања у овој странци. Доминантно становиште је било оно о сарадњи са владајућом Радикалном странком, док су малобројније биле присталице опозиције, а постојао је и известан круг следбеника идеје о рестаурацији Аустроугарске монархије.

Нестанак парламентаризма и увођење диктатуре унели су промене у политичком животу земље. Страначки рад био је забрањен. Као и друге странке и мађарска се нашла у тешком положају. Ова забрана страначког рада одговарала је и контексту међународних односа нове мађарске владе Иштвана Бетлена. Она је и званично захтевала измену Тријанонског мировног уговора. У склопу те акције 1928. године била је формирана Ревизионистичка лига која је међу својим секцијама имала и Краљевину Југославију, према којој је усмерила пропагандне активности. Реагујући на ове иритантне идеје, књижевник Вељко Петровић је скренуо пажњу да хабзбуршка владавина није део „лепе мађарске националне прошлости и предања”.⁴⁸
Политика вођена у Београду се трудила да простор Војводине артикулише као политички лојално поднебље новој идеологији интегралног југословенства. Мађарско становништво, на основу историјских извора,⁴⁹ више од прећутне лојалности није било спремно да покаже.
Свакако да је најзначајнији утицај на однос војвођанских Мађара према држави представљао развој билатералних односа Мађарске и Краљевине Југославије. То што се Мађарска није мирила са одредбама из Тријанонског споразума и тај територијални ревизионизам биле су најкомплексније баријере у успостављању уравнотежених међудржавних односа.

Истовремено су истакнути српски интелектуалци из Војводине, узимајући у обзир геополитички карактер овог простора и његов утицај на култивисани национални израз, наглашавали носећу улогу српског становништва у процесу који је политичку ситуацију на простору Војводине и националне напетости требало да трансформише у богато демократско искуство чија различитост условљава развој – и то онај потпуно стран намери доминације и узурпација права других. Тако је, између осталих, и Милан Кашанин у осврту на десет година од присаједињења Војводине, 1929. године писао о менталитету који настаје из сусрета људи различитих поднебља и нација. Он је запазио како се менталитет Војводине може променити само у додиру са људима другог кова, у првом реду са људима из Шумадије и из западних европских земаља. Истиче како је Војвођанин први од Срба постао грађанин и културан човек, те је он морао и требао, а имао је и дужност, да први створи културан општи тип савременог и будућег Србина. У њему је требало сачувати све оно добро што је наслеђено, ширину и префињеност осећања, што је требало спојити са новим особинама савременог човека.⁵⁰
Отопљавање суседских односа у контексту успостављања пријатељских односа са Немачком и Италијом, било је пресудни аргумент за значајнију подршку мађарских политичара из Војводине новом курсу владе Милана Стојадиновића. Током наредних година демонстрирана је осетна попустљивост власти према мађарској заједници, а све у контексту стратешког заокрета у међународним односима. У склопу тога у Војводини је било одобрено обнављање рада мађарских културних друштава попут Културног друштва у Петровграду и Мађарске читаонице у Суботици, али и оних која су радила без званичног одобрења основних правила. Захваљујући томе, међу мађарским становништвом је дошло до развијања веома „интензивног културног живота”.

Ситуација у Европи у вези са немачким продором условила је афирмацију идеје о покушају политичко-страначког уједињења Мађара у Војводини, коју су спроводили њихови политички прваци Леон Деак и Иван Нађ. Минхенски споразум 1938. године условио је ерупцију ревизионистичке пропаганде у Мађарској, у којој је видно учествовала и војска. Председник мађарске владе постао је Пал Телеки, а министар иностраних послова Иштван Чаки. Разговоре о коначном решењу тзв. хрватског питања између Драгише Цветковића и Влатка Мачека пратила је са великом пажњом и мађарска мањина. Управо у ово време дошло је и до значајнијег дипломатског успеха Мађарске, када је Другом бечком арбитражом добила назад у своје државне оквире Ердeљ. Могло се претпоставити да је ово био снажан сигнал охрабрења иредентистима међу Мађарима у Војводини.
Примећене су значајне акције у вези са културно-просветним активностима Мађара у Војводини и у вези са ривалитетом и конфронтацијом која се била појавила у односу на активности Културбунда. Дописник Централног пресбироа Трива Милићар примећује у својим извештајима како је мађарско мањинско становништво концентрисало своју пажњу и активности на организовање свог културног савеза, а да „у позадини, међутим, активности мађарског мањинског културног савеза стоји борба према акцији Културбунда на германизовању помађарених елемената.”

Културбунд у овој својој акцији примењује ново средство: тражи ликвидацију свих досадашњих самосталних немачких мањинских културних и других друштава, односно њихово потпуно препадање у организације Културбунда.” Преко различитих културно-просветних, хуманитарних, социјалних и сличних установа највише и најуспешније се вршило помађаривање немачких елемената од стране Културбунда.⁵²
Април 1941. године доноси сву драматичност људског постојања. Споразум о вечном пријатељству падом 11. априла трупа Хортијеве Мађарске био је погажен. Улазак у ратни конфликт значио је ерупцију осветољубивости и ескалацију до тада тињајуће наде у обнову историјске територијалности. Зарад тога било је потребно радити на етничкој хомогенизацији становништва. То је у пракси значило да је одговоран елемент за неуспех ове идеје, на овим просторима, српски народ морао бити сведен. Без тачног одређења о сведочењу, у зависности од места до места, изузимајући поједине случајеве као што је био онај Ковилуј,⁵³ генерално одумрла хуманост уступила је место освети и мржњи. „Фашистичке немани”⁵⁴ створене на наративу „Тријанонског комплекса”⁵⁵ које су однос према Мађарима доживљавале као неприхватљиву поделу њене територије и нације засновану на „бруталној сили и хипокризији победника”⁵⁶ отпочеле су свој крвави пир. Он се најпре изводио, без упозорења, уз „инсцениране сукобе”⁵⁷ још у Априлском рату, против несумњивих патриота и колонизованог, махом српског становништва након Првог светског рата. У неким местима Бачке извршени су прави покољи над мирним српским становништвом, а поред тога су у масама похапшени били невини људи, чак жене и деца.⁵⁸ Рација 1942. године је кулминација тих злочина.

Митоманија о сопственој величини, насилно прекинутој, која је демократију доживљавала као „опасност због отцепљене територија”,⁵⁹ а не као ненасилну афирмацију сопственог националног израза у условима вишенационалне реалности, добила је прилику реафирмације и на томе је владајућа мимикрија мађарског национализма интензивно радила. Створена је оштрашћена идеолошка представа, заснована на „мутној филозофији и лажљивој пропаганди”⁶⁰ која се сугестивно поигравала неговaним афектом масовних осећања у намери да обнови хиљадугодишњу државу. Територијалне аспирације, спорови око националног разграничења и „деформација у политичкој култури” били су „најтеже последице на међусобне односе овдашњих нација”

Аутор: Саша Марковић, Педагошки факултет Сомбор, одломк из текста „НАЦИОНАЛНА ИСКЉУЧИВОСТ И РЕВАНШИЗАМ КАО
ИДЕОЛОШКА ПОЗАДИНА ЗЛОЧИНА У БАЧКОЈ 1941–1945.“

Зборник радова „Злочини у Бачкој 1941-1944.“