Сведочења о убиствима на обали Дунава и у Дунавској улици

Сведочења о убиствима на обали Дунава и у Дунавској улици

Жандарми и домобрани (honvedi) који су довели групу грађана до краја Дунавске улице, наредили су им да полежу на калдрму, а затим их поубијали. Не сачекавши ни да се лешеви охладе, претражили су им одела, а затим, правећи неумесне шале и скрнавећи их, одвукли их до обале Дунава и бацили у воду.

На Београдском кеју доводили су појединачно жртве до саме обале и ту их убијали. Све се то одигравало пред очима групе грађана који су се налазили на супротној страни Дунава.

Навешћемо сведочанства и потресно доживљавање неких суграђана жртава са обале Дунава.

Александар Ђорђевић, сведок ових зверстава, вели:
»… 23. јануара 1942. године на трећи дан рације око пола 12 часова пре подне упала су у кућу у Дунавској улици број 38, у којој станујем, 5 до зуба наоружаних жандара и један војник, којима сам на њихово лупање отворио капију од зграде. Кад сам капију отворио видео сам познате људе из околине нашег краја, како их жандарми терају према Дунаву. Било их је преко 60 лица, међу којима сам препознао сликара Шупута, његову глуву сестру и матер, удову Меланију, др Матановића оператора, Јулкицу Паје Добановачког, њену сестру Милеву и мужа ове Шандора Биорца Ђуришића, неког Сиклу са женом и двоје мале деце, Александра Бергера чиновника фирме Рекорд Ерђеш са женом, матерем и сестром и Марка Влајкова, сина бирташиће поред наше куће из бр. 36, као и сина Паје Давидовца, Ћурчића са једним оком, који је имао око завезано црном марамом. Даље сам препознао и домара куће бр. 36… по имену Добра, чије презиме не знам.«

За време док је трајало легитимисање у кући број 38, споља су одјекнули пуцњи, на што су сви жандарми и војници изјурили из куће напоље. Убрзо се један жандарм вратио у кућу и наредио Ђорђевићу да погледа напоље да ли су она деца однета. На поновљени захтев жандарма Ђорђевић је послушао:
»Кад сам врата од улаза у кућу отворио и погледао према Дунаву, крв ми се у жилама следила од страшног призора који сам угледао. Сва лица, која су малопре терана прошла поред наше куће према Дунаву, лежала су мртва и крвава на колском путу према капији санаторијума др Славка Узелца, па све до зида официрског дома преко целе улице«.

На тражење жандарма, кога је од свега овога хватала несвестица, Ђорђевић га је, придржавајући га, отпратио до ћошка Узелчевог санаторијума, потом се вратио у кућу и кроз разгрнуте ролетне гледао шта се даље збива:
»Тада сам видео, да су лешеве носили, тојест вукли на Дунав и тамо их бацали под лед, пошто је обала била замрзнута. Они који су имали ручне сатове или минђуше, те су хватали за руке и тако их вукли, остала лица вукли су за ноге. Кад се отворио на леду загушио од лешева, прошао је један моторни чамац оним делом Дунава који је био слободан од леда, да би валови однели лешеве.«

Ускоро је угледао и др Славка Узелца у белом лекарском мантилу како су га убили на ћошку његовог санаторијума.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“