Злочини у Темеринској и околним улицама

Злочини у Темеринској и околним улицама

Пуцњава, претреси, хапшења и убиства вршени су у различитим деловима града. Најмасовнија убиства одиграла су се у Темеринској улици, затим на тзв. Ратном острву, у касарнама и др. Најбројнија хапшења спроведена су у Темеринској и њој суседним улицама, у околини Житног трга итд. Како су у том погледу многи Новосађани доживели сличну судбину, донeћемо већи део изјаве, једног од бројних сведока догађаја везаних за улазак окупатора у Нови Сад.

Тринаестог априла 1941. после подне око 4—5 сати почеле су да улазе јединице мађарских трупа у Нови Сад, преко темеринског друма. Био је потпун мир. Никакав отпор није даван ни са које стране. За време уласка и после истога ни један пуцањ се није чуо. Свет је местимице почео да истиче заставе. Предвече је неко узвикнуо на мађарском језику: Иду четници.

Али је све до пола десет увече 13. априла 1941. била пот­пуна тишина. Око пола десет увече су из Кисаčke улице у До­ситејеву почели да улазе мађарски тенкови. Тенкови су стали. Била је потпуна тишина. Осим говора мађарских војника, ни­шта се није чуло. Око пола једанаест сати увече почеле су појединачне пуцњаве, након тога је наступила ураганска паљба из митраљеза, пушака, пушкомитраљеза, а и тенкови су пуцали из тешких митраљеза. Пуцали су у кровове разних кућа, скоро у сваку кућу. У кући у којој ја станујем провалили су капију, поставили тенк под капију, који је одаonde пуцао из тешког митраљеза. Бацане су од стране мађарских вој­ника и бомбе на зграду. Ова пуцњава је трајала до сва­нућа 14. априла 1941. Онда су провалили у мој стан. Упали су у њега са пушкама на којима су били бајонети, са револверима у рукама и уперили их на целу моју породицу. Превр­нули су ми сав стан. Онда су нас истерали у двориште и ставили поред зида на улицу, куда су нас из дворишта отерали. Мене су издвојили и терали ме натраг у кућу, па сам морао пред њима да идем на таван. Они су тврдили да са тавана наше куће пуцају… Претресли су таван и ништа нису нашли, а нису ни могли наћи, јер са нашег, као ни са осталих тавана, нико није пуцао. Они су сами пуцали у ваздух, па на те пуцњаве одговарали јаком паљбом у све кровове кућа. Онда су ме поново вратили на улицу, када сам приметио да се наша гомила стално повећава, јер су из свију кућа терали станов­нике, све у двориште наше куће. Пуцњава је била страшна и јака. Из дворишта нисмо могли знати шта се догађа на улица­ма, а пуцали су и преко наших глава, и преко њих бацали бомбе у суседна дворишта. Видео сам да су појединце из наше гомиле издвајали, од ових сам познао Саву Евића и брата… Онда су нас поредали по тројицу у ред и потерали улицама. Док смо пролазили улицама, видели смо страшне призоре. Људи, устрељени и покршени су на улици. Било их је много. Једни су били убијени и обавијени локвама крви, просути мозгови наулици, на зидовима, чак и на олуцима. Међу овим људима по­знао сам и лешеве оба брата Евића. Ишли смо даље Темерин­ском улицом. Пред зградом купљеном од града Новог Са­да за полицијску зграду, била је велика гомила лешева. С друге стране пред кућом својом лежао је леш Милутина Ракића, економа. Водили су нас даље… Успут сам виђао да су во­дили мање групе и појединце у касарну краља Петра I у Улици војводине Бојовића. Ту (мисли на Житни трг — примедба ау­тора) смо били опкољени јаким одредом војске, а држали сунас једно три сата. Пуцало се преко нас, бацале бомбе преко наших глава… Онда су нас распустили… успут до наших ку­ћа видели смо исте призоре… на ћошку Темеринске улице ис­пред куће уд. Милоша Мијатовића како су тамо убијали ве­ћином ђаке Гимназије, а једног су обесили на електричну жицу, то је био гимназијаста Марић. Гомила лешева се повећа­вала из часа у час. Пуцњава још никако није престајала. За све то време и а нисам видео ни једног мађарског војникани огребаног, а камоли рањеног или убијеног. У Темерин­ској улици је могло бити преко 200 лешева, мушких и деце. Убијених жена ја нисам видео. Војници су викали како ће цео наш кварт спалити. И заиста су почели поједине куће да пале, а војници су спречавали да се гаси. Ако би се ко појавио да гаси, такове су одмах убијали. Тако су убијени Стеван Огњановић, гостионичар, његов брат и два Стеванова сина. Они су покушали да гасе Стеванову кућу у Гундулићевој улици, па су их убили сву четворицу. Пуцање је и даље трајало па се ни ноћу од 14. на 15. април 1941. није прекидало. 15. априла 1941. године ујутро су мађарски војници проваљивали радње и станове и онда је настала једна велика пљачка од стране војника, а затим и од цивила… Тек 16. априла 1941. преживели чланови убијених могли су лешеве да однесу, а оне које нико није могао да однесе, те су покупили у кола за ношење ђубрета и некуда однели… Пуцњава је трајала и 15. и 16. априла 1941., а и неколико дана после тога…

Код Темеринског моста убијено је око 15 лица, међу ко­јима и цела породица Перић од четири члана.69

На углу Темеринске и Доситејеве обешени су Мита Врап­чев (Поповић), шегрт, 16 година, под оптужбом да је четник и Лазар Марић, ученик, 18 година, са ђачком капом на глави. Изгледа да је жица којом је обешен Марић пукла, док је тело Врапчевa остало да виси. Према изјави једног сведока, мог­ло би се закључити да је осим два наведена вешања, било још једно на углу Лазе Костића и краља Петра II (сада ЈНА). Ту је наводно обешен један инкасант електричне централе.

Извор: Мила Чобански, Звонимир Голубовић: Нови Сад у рату и револуцији, 1941-1945