Пуцњава почиње

Пуцњава почиње

О свему томе, ипак, није била обавештена маса цивилног становништва. Зато је народ, после радосних догађаја тога дана, ишао на спавање са осећањем апсолутне сигурности. Они ретки, опоменути, нису придавали никакав нарочит зна­чај приповедањима српских четничких вода, него су ih смат­рали за изливaње, празне претње. Око пола дванаест стано­ништво је иза првог сна заплашено дивљом пуцњавом. Нико није знао о чему се заправо ради. Само неколицина, која је била опоменута, наслућивала је да би то могли бити бандити који своју претњу ипак остварују. Људи су поскакали из кре­вета, најпотребнију обукли, дограбили било шта што би мо­гло да послужи као одбрамбено оруђе и спремили се на најго­ре. Ситуација је била погоршана тиме што је одмах у почетку пуцњаве нестало електрично светло. Дрхћући и тресући се седели су из сна уплашени жене и деца у мрачним становима и очекивали у страху шта ће да буде. Људи су ишли опрезно на прозору или у двориште и башту да би дознали да ли и одакле прети непосредна опасност. Улице су биле потпуно празне али је са свих страна непрекидно штектао као да је у току велика битка. Кроз дворишта и баште фијукали су меци. Често се чинило да пуца у непосредној близини, а ипак се није могао видети ни један човек нити најмања ватра из отвора цеви. Све је то личило на прави поход вештица. Чула се како појединачна пуцњава тако и цели рафали који су, како се чи­нило, долази од митраљеза. Ускоро се умешало и штектање ручног оружја, нарочито из правца Футошке улице, дубља јека тешких митраљеза, оклопних кола, грмљавина топова и пот­муло тутњање ручних граната… Најстрашнија је била језива неизвесност — о чему се заправо ради? Многи људи су пошли у подруме и тамо ишчекивали следећи дан у смртном страху и дрхтећи. Још никада часови нису пролазили тако полако као у овој ноћи страxе. Ниједног тренутка није мировала ова пак­лена ларма оружја, која се, само повремено, претварала у прави оркан. Највише је узнемиравало то што се чинило да се из сваке куће пуца, сто човек није био сигуран да нема и у властитој кући сакривених бандиата који пуцају.

Коначно, након дугих, страшних часова почео је да свиће ускршњи понедељак. Вероватно још никада у нашем граду једно свитање није чежњивије очекивано. Лагана киша чинила је ову ноћ још неутешнијом. Када је коначно почело да свиће, појавили су се први људи са бледим и збуњеним лица­ма на прозорима и капијама, сви са бојажљивим питањем на лицу: шта се заправо догодило? Нико то још није знао. Постепено су се стварале групе на улазима у куће. Људи су се савето­вали шта би заправо требало да се ради. Неки срчанији усуђи­ли су се, упркос сталне пуцњаве, да пођу до најближе угла… Али још увек није имало шта да се види. Пуцњава је с вре­мена на време престајала и паклена ларма и када би који ме­так фијукнуо, збијали би се преплашени људи у капију. Дивље вести шириле су се брзином муње. Говорило се о хиљадама че­тника који су, наводно, запосели католичко гробље и парк јединог купатила. Они мора да су били сакривени и у околним кућама јер се свугде пуцало без престанка. Причало се чак да жене и девојке пуцају из кућа, да се пуцало са куполе јеврејске синагоге и да је синагога претворена у рушевине и пепео. Сличних вести било је више. За сада се није могло утврдити још ништа.

Извор: Мила Чобански, Звонимир Голубовић: Нови Сад у рату и револуцији, 1941-1945