Мађаризација Новог Сада током окупације

Мађаризација Новог Сада током окупације

Један од основних задатака војне управе — денационализација окупираних територија, у Новом Саду је спроведена путем протеривања око 15.000 грађана, углавном Срба. Мађаризација града делимично је остварена досељавањем мађарског становништва из Мађарске, путем административног особља упосленог у разним органима окупаторске власти. Главни правац мађаризације ишао је уклањањем или уништавањем свега онога што је ма и најмање подсећало на Југославију. Сви називи места замењени су именима која су важила за време Аустро-Угарске. Из центра Новог Сада уклоњен је споменик Светозару Милетићу. И улице и тргови добили су нова имена. Почетком маја 1941. све радње, предузећа, фабрике и сл. морали су имати фирме исписане искључиво на мађарском језику. Уместо динара, који је повучен, као платежно средство важио је пинг. Осим средстава јавног информисања, која су сва била у служби окупатора, и биоскопи су на своме репертоару морали имати најмање 33% мађарских играних филмова. По наредби Золтана Деклеве од 1. јуна 1941, забрањено је приказивање филмова који су имали српски текст. Другим речима, могли су се прива који су имали српски текст. Другим речима, могли су се приказивати само филмови са мађарским текстом. Мађарски елемент, првенствено мађарска буржоазија и буржоаска интелигенција, био је фаворизован на свим пољима економског, друштвеног и културног живота. Није било ни једног значајнијег предузећа које није проглашено значајним за вођење рата и у која нису били постављени повереници (комесари) војних власти. По народности ти комесари су били, без изузетка, Мађари или Немци. Овај систем привредних комесара бива употпуњен крајем септембра 1941. године. Тада ће привредни комесари бити постављени и код новчаних, индустријских, саобраћајних и трговачких предузећа и то опет претежно код Срба и Јевреја. Многи случајеви преузимања предузећа, радњи и слично од стране комесара вршени су уз одговарајући притисак и претње. Власници су предавали сав инвентар комесару, повлачили своје потписе, другим речима, били лишавани права на доскоро своју имовину иако су формално и даље били њени поседници. Брутална привредна дискриминација надовезивала се на политику геноцида

Извор: Мила Чобански, Звонимир Голубовић: Нови Сад у рату и револуцији, 1941-1945