Логори и њихов главни РАСПОРЕД

Логори и њихов главни РАСПОРЕД

Велики жупан др Лео Деак, у извештају министру унутрашњих послова, износи: „Питање добровољаца и четника јесте опште питање. Њихова велика већина налази се у логорима за интернирање…“ Од великог броја логора, у овом извештају набрајају се само логори у Тополи, Суботици, Сомбору, Бачу, Нађ Канјижи, Шарвару, а затим ови судбоносно најбитније – „и тако даље“.⁵⁶ Не зна се тачно колико је људи прошло кроз те различито разврстане „логоре“: за војне заробљенике, помоћне, покретне, сабирне, распоредне концентрационе логоре и многојош горе, са злогласним батаљонима за присилан рад.⁵⁷

Ми не знамо где су све били распоређени ти логори, али знамо да их је било у Бачкој, у Барањи и у унутрашњости Мађарске, у следећим местима: у Апатину, Бачкој Паланци, Бачкој Тополи, Бачкомоноштају, Барчу, Бечу, Белом Манастиру, Чобенденку, Дијешу, Ганту, Текбешу, Ходошу, Хођагу, Југовићеву, Каталфни, Каракорошоку, Кнежеву, Кишкунхорошу, Киштарки, Пешченташу, Мађарканижи, Марцалију, Мурасомбату, Нађ Канижи, Новом Саду, Новом Врбасу, Оцацима, Паланци, Сиглигету, Сомбору, Старом Бечеју, Старом Врбасу, Старој Канижи, Суботици, Шарвару, Шумегу, Тителу, Вескену, Визину.

Логори за војне заробљенике били су: у Баји (централни логор за сакупљање ратних заробљеника), Бачкој Паланци, Бечу, Ершекујвару, Кишкундарочу, Коморану, Новом Саду, Осеку (Осијеку), Петерварашу, Старом Бечеју, Суботици, Шарвару, Шиклошу, Виланју — значи, петнаест логора за војне заробљенике и четрдесет за цивиле. Наиме, ако се узме да је у Новом Саду било шест, а у Суботици и Сомбору по пет логора, а у другим местима још по два, онда је број много већи.⁵⁸ Но, од свих логора најпознатији су били они у Барчу и Шарвару.

Логор у Шарвару је био логор смрти и муче­ња

На почетку рата и окупације 1941. године, мађарски војници и полиција упадали су изненада у српске куће, претресали их и пљачкали, окривљујући Србе да у својим кућама крију оружје. Наређивано им је због тога да у року од пет минута напусте своје куће. Било им је дозвољено да понесу само најнужније ствари, све друго им је одузимано. Деца и старији који су били у кућни облачили су одело и узимали најнеопходније. Они који су се нашли ван куће и на улици, морали су да пођу како су се затекли. Многа деца су плакала гладна, а ручак се кувао на шпорету. Прво су прогонене породице досељеника — колониста, званих „дођоши“, — а затим и остали. Прогонили су и Јевреје, Буњевце и друге националне мањине, а у њихове домове, још свеже и снабдевене свим потребама за живот, чак и са јелом на шпорету и на трпези, одмах усељавали сиромашне Мађаре или Чангове из Буковине и Ердеља, који су већ били насељени у Бајмок и друга добровољачка места.

Сви Срби и други недужни изгнаници сакупљени су у школске двориште, где су пребројани и где им је објашњено да се сви враћају, свако у свој крај, одакле су и досељени. Такве речи су их мало умириле. Међутим, одмах су их, у гомилама по педесеторо и више, потпрали на железничкој станици у вагоне за стоку и, преко Сомбора и Баје, касно увече, 15. јуна 1941, довезли у Барч. По претресању, одузимању „вишка“ ствари и распоређивању по породицама, уз малтретирање, сви су схватили да су доведени у логор и да су поста- ли логораши.

Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА