Отац Бранко Чурчин о погрому у Чуругу

Отац Бранко Чурчин о погрому у Чуругу

Транскрипт аудио записа Радио Беседе о Рацији у Чуругу. Гост емисије свештеник Бранко Ћурчин.

 

Места која су пострадала у јужној Бачкој од 4. до 29. јануара 1942. године су: Чуруг, Тител, Гардиновци, Госпођинци, Жабаљ, Мошорин, Шајкаш, Вилово, Стари Сивац, Ђурђево, Лок, Темерин, Нови Сад, Србобран и Бечеј. У току ове злочиначке акције страдали су у највећем броју православни Срби. Број страдалих ни дан-данас није утврђен. Страдали су такође и Јевреји, а у појединачним случајевима и припадници других националних мањина.

О погрому 1942. године, о сећању на ове догађаје и о страдању невиних људи разговарамо са протојерејем-ставрофором Бранком Чурчином.

— Помаже Бог, оче.
— Бог помога.

— Најпре да кажемо нашим слушаоцима о значају неговања културе сећања на сва страдања која је наш народ имао током историје, а међу тим страдањима је и овај погром. Зашто је важно неговати сећање на све невине жртве које су током историје пострадале зато што су били припадници српског народа и православне вере? Зашто је то значајно за данашње генерације?

— Култура сећања је свакако битна и важна. Она је присутна у култу Цркве према покојнима. Ми свако молитвословље за покојне завршавамо речима „вечнаја памјат“, дакле: вечно сећање из поколења у поколење, из нараштаја у нараштај — вечно памћење.

Нека буде нас живих у односу на наше покојне, а пред лицем Божјим. Јер вечно сећање и памћење јесте, у ствари, у памћењу Бога живога, у Књизи живота. То је наша молитвена жеља када говоримо о покојнима.

Та култура сећања у Цркви постоји и Црква је негује: постоје подушја, задушни дани, задушнице; молитвословља која се чине за покојне — девет дана, четрдесет дана, пола године, годину дана. То су важни моменти којима се сећамо покојних и на тај начин са њима општимо.

Јако је важно да се сећамо наших покојних и да ту културу сећања уопште негујемо, јер у многоме наш живот на земљи зависи од нашег односа према покојнима, према преминулима, нашим прецима. Ту морамо бити максимално одговорни.

Из перспективе нашег живота на земљи, где живимо по законима физике и биологије, то је тешко схватити. Али човек кад прође кроз врата смрти, улази у вечност, у потпуно другу димензију где не важе закони овога живота и света.

Они су у другој димензији, али су свакако у Цркви, јер је Црква једна, света, саборна и апостолска. За Цркву не постоје живи и мртви. Зато се сећамо упокојених и молимо се за њих, да се и они моле за нас.

И ту морамо бити одговорни. Из свештеничког искуства могу да кажем: неки људи имају проблеме у организацији живота, у породичним односима, на пословном плану и уопште. Дођу, причају, а ја кроз разговор схватим да уопште немају сећања на своје покојне. Питам их где им је отац сахрањен, да ли су имали помен — кажу: „Нисмо то практиковали.“ Онда им кажем: морате да направите помен за своје покојне, јер је то важно — да их се сетите, да имате мир у односу на њих, да будете у миру са њима, па да можете да напредујете и да будете функционални.

Зато је важно да се култура сећања негује. А то код нас у Цркви постоји. И ето, поводом 83. годишњице погрома, наша Црква се сећа покојних. Ми имамо молитвени однос према њима, и молећи се за њих, у исто време молимо се и за нас.

Како сте поменули, не само жртве овога рата, него и страдалнике Првог светског рата, јер много је људи страдало и у Првом светском рату на простору Бачке. У нашим храмовима постоје спискови, мермерне плоче — то је била пракса између два рата — са именима пострадалих из тих места, парохија, који су страдали у Првом рату као добровољци на Добруџи, на Солунском фронту, и на разним стратиштима.

Бачка је била гранични простор, ту су живели граничари који су били дужни да бране државне границе и одлазили су на разна ратишта, ратовали за Аустро-Угарску царевину, прво аустријску, па потом и аустро-угарску.

Велике су и значајне жртве наших грађана и предака у Бачкој и за време Буне 1848–1849. године. Читава Шајкашка је много страдала, Нови Сад је био бомбардован, па је од 20.000 остало 6.000 становника. Много невиних је пострадало: жена, деце, нејачи.

После имамо и страдање за време Ракоцијеве буне, која је трајала десет година, од 1702. до 1711. И тада је много људи страдало. Постоји податак да је на простору Угарске тада страдало око 100.000 Срба. Разорена су села и куће; до темеља је срушена тврђава у Новом Бечеју коју је подигао деспот Стефан Лазаревић; девастирана је и тврђава у Бачу, која после више није имала функцију — данас су то само остаци. Прва деценија 18. века била је велико страдање за наш народ.

Ако идемо даље, историја памти и 1526. и 1527. годину, када је цар Јован Ненад повео народ и сиротињу да се боре за своја права против однарођене елите, која се отуђила и преверила, и углавном прешла на католичанство. Цар Јован Ненад се организовао и направио државу, и тиме скренуо пажњу Европе да ми Срби постојимо и да смо присутни. И ту је много народа страдало, а и сам цар Јован Ненад је убијен.

Од 1526. године Турци прелазе у Бачку. Бачка је 161 годину била под Турцима. Турци су прешли у Бачку 1526. године, на Светог архангела Гаврила. Била је одсудна битка на Петроварадину. Тада су опустошили Бачку земљу и села у околини Новог Сада: народ је похватан и одведен у ропство. Заиста страдалан простор.

— Да, врло страдалан простор.

— И то морамо имати у виду. А велика је благодат и утеха то што је наша Црква донела одлуку да свете новомученике прогласи за свете. То је велика утеха за наш народ. То је и одговор на питање „зашто“. Човек се увек пита: зашто. И што више „зашто“, све мање „зато“. Људи постављају питања: зашто је то морало да се деси?

Управо ти новомученици, ти људи који су били крштени и који су страдали само зато што су били православне вере и припадали другом народу — они су нови исповедници вере и страдалници. То је једина призма да на прави начин схватимо њихово страдање и да оно добије небеску димензију; да има смисао и да је било по Божјем допуштењу.

Тешко је то данашњем свету, јер је секуларизација агресивна. И кад бисмо укључили било коју научну дисциплину да објасни зашто су људи страдали, које су то психолошке и културолошке основе — то је тешко објаснити. Једино из перспективе Цркве и вере можемо да објаснимо смисао страдања, и тек тада оно добија снагу и поруку.

Страдање иде по Божјем допуштењу; то је дар. Не може неко рећи: „Добар дан, дошао сам да страдам.“ Него једноставно — није свакоме дато. Има људи који желе да страдају, али не добију прилику. А има оних којима се догоди да буду страдалници и сведоци истините вере.

Зато Христа морамо ставити у центар свих збивања, да Христос буде мерило и мера нашег живота. Ако је Христос ту — све добија смисао. Без Христа све се обесмишљава.

У овом секуларизованом друштву, кад је Црква одвојена од државе, кад се вера нуди као могућност, а не као стил живота, тешко је човеку да разуме. Зато је важно да негујемо културу сећања и да на прави начин доживимо и схватимо страдање предака.

Свети мученици бачки, односно они који су пострадали у току Другог светског рата на овим просторима, уписани су у Диптих светих. Ми им се обраћамо у молитвама и молимо за њихово молитвено заступништво. Међутим, и даље се служи и помен невиним жртвама.

— Говорили смо о томе и раније, али није сувишно да за слушаоце објаснимо зашто је то тако.

— Да. Свети владика Николај има беседу у „Прологу“ о понављању (на Св. великомученицу Марину). Каже: ако човек хоће да узоре њиву, мора да понавља једну те исту радњу; иде бразда за браздом. Ако хоће да пређе од тачке А до тачке Б, понавља радњу која се зове корак — корак за кораком.

На богослужењима чујемо: „Опет и опет, у миру, Господу се помолимо.“ То понављање је важно, јер је човек склон да заборави. Црква има искуство у томе: „опет и опет“ — да се сетимо покојних.

Кад човек анализира теологију молитвословља за покојне, биће му јасно: ми молећи се за њих, молимо се за нас. Њима је потребна наша молитва, али још више нама је потребна њихова молитва. Зато је важно да се чине помени и молитвословља за покојне.

То је, на неки начин, саборно молитвословље: ми заједно с њима, у Саборној апостолској Цркви, молимо се за близину Божју, за милост Божју, да созерцавамо лице Божје и овде на земљи, а и тамо кад изађемо пред лице Божје, да се наслађујемо неизрецивом, неисказаном добротом којој тежимо и која је циљ и смисао нашег живљења.

А и кад одемо горе, ми ћемо се у томе непрестано усавршавати, да бисмо, кад дође тај осми дан, могли сви да станемо пред лице Божје.

— На почетку сам навела места у јужној Бачкој која су пострадала у погрому 1942. године. Ви сте рођени у Чуругу и сви који су одрасли у Чуругу одрасли су са свешћу о том стравичном злочину. Чуруг је много пострадао, и с обзиром на дуге године ћутања и начин на који су ти догађаји представљани јавности, чини се да се права истина највише сачувала у породичном предању. Замолила бих вас да са слушаоцима поделите сећање из ваше породице, која је такође пострадала у погрому.

— То је болно. Божић је за нас био тужан празник. Ми смо обављали све што Божићни обичаји налажу, деца су ишла да коринђају, али је увек била присутна једна туга — можда благословена туга. Живот иде даље, све се обнови, али много људи је пострадало.

Причало се да су неки преживели: да су неке, док су их носили на Тису, бацали под лед; неке су живе одвели па их на лицу места убијали и бацали под лед; неки су пребегли преко. Те приче су се стално преносиле у разним приликама и дружењима: на крсним славама, на окупљањима, кад се људи друже. Тема је увек била присутна, и неко би увек испричао нешто из свог искуства или доживљаја.

Све у свему, то је болно и тужно. Али мени је утешно — и то хоћу да кажем — да никада није постојала потреба за реваншизмом и осветом. Били смо тужни што се то уопште догодило. Било је после ослобођења и преких судова; они за које се знало да су се огрешили, били су стрељани. Неко би то назвао осветом, али није добро тако размишљати: освета и мржња рађају мржњу, и то постаје пут без краја.

Добро сте поменули да је то била табу тема. Године 1972. је, званично, последњи пут одржан парастос у цркви на други дан Божића. Код нас је први дан Божића радост, а други дан Божића се вршио помен — парастос. Иако је то Господњи празник и по типику не би требало, код нас се то вршило управо због тог покоља и страдања: многе мајке су изгубиле децу, и то је неизмерно болно.

Године 1972, на инсистирање тадашњих власти, свештеницима је сугерисано да то више не раде; чак им је забрањено. Свештеници су морали да прекину и у цркви је речено да се убудуће више неће вршити парастос на други дан Божића. Зато је све то болно.

И зато је гест наше Цркве — да је прогласила страдалнике за свете и исповеднике вере — велика утеха за народ и велики благослов.

Желео бих да поручим слушаоцима да нам порука овог страдања буде: џелати су увек губитници, а страдалници су увек победници.

— Из ваше породице ко је све страдао?

— Из моје породице страдало је њих 29. Деда, стриц, прадеда (био је солунски добровољац), стричеви, тетке, ближњи и даљњи. Углавном су одведени.

На Бадњи дан су прво убијени угледнији људи: свештеници, трговци, учитељи, доктори, лекари. Лекар је био тада Јовановић, родом из Мошорина — они су први убијени.

На Бадњи дан су убијали солунске добровољце и четнике, јер је тада Коста Пећанац имао своју четничку ћелију у Чуругу, постојао је списак тих људи. Кад су дошли у село и заузели месну канцеларију, општину, нашли су спискове и по њима купили и убијали: добровољце, четнике, припаднике тог покрета, родољубе који су се истицали.

Била је и једна породица која је живела у Америци; отишли су за време Аустро-Угарске, па су се између два рата вратили. Били су добро стојећи и национално освешћени. Презивали су се Ненади. Они су организовали сценски приказ Косовског боја: младићи на коњима, у оклопима као средњовековни војници, са сабљама, ишли су по селу и на угловима, где се народ окупља, изводили приказ. И њих су међу првима убили — баш ту породицу Ненад, чија је то била идеја и која је то финансирала. Те младиће су увек почастили. То је било на први дан Божића, кад су ишли кроз село.

Ту је био цар Лазар, Вук Бранковић, Милош Обилић. Сећање на Косовски бој је увек било живо у нашем народу. Сећам се да су старији људи, кад није било телевизора, знали да се окупе у некој кући. Код нас је била ковачница близу; то су седамдесете године: окупе се старији у ковачници, ложи се ватра, топло је. Зими, кад нема много посла, седе и један који најбоље чита узме и чита песме из Косовског циклуса; људи слушају и коментаришу. Тако се неговала та порука и тај српски етос.

После су убијали све редом: жене, децу и тако даље. А човек мисли: „Ником нисам ништа крив, са свима сам добар — зашто би мене неко дирао, зашто би ме убио?“ Али дођу људи.

Долази један младић, води жандарме из села и упире прстом: „Овог, овог, овог — водите.“ И повели су из куће све, па и мога оца. Он је тада био дечак, имао је 12 година. Повели су га и рекли: „И ти.“

Тај младић који их је водио имао је 19–20 година. Знали су се: играли су се као деца, то је било из комшилука. Отац ми је причао да је хтео да му се јави, а овај се окренуо и на мађарском му одбрусио, па га показао прстом: „И њега ћемо водити.“

Кад уђу у двориште, уђе један вод војника. Једни одмах иду на таван, други у кућу, преврћу, други у шталу, у амбаре — све претражују, траже „партизане“. Стално су викали: „Где је партизан?“ То је био изговор, повод; прави циљ је био да се направи етничко чишћење.

Изводе људе напоље. Оне који остају враћају пред кућу. Баба изнесе капуте, а они кажу: „Не треба, вратиће се, нема потребе.“ А била је црна зима, велики минуси.

И у томе њихов водник виче: „Ајде, ајде!“ Ми смо имали великог пса, донетог са салаша, био је везан на крају дворишта. У тој гужви пас се откине и насрне на једног војника. Тај војник се брани, други приђе да га одбрани — пас насрне и на њега. Мој отац, као дете, врати се да их одбрани, да ухвати пса и одведе да га веже назад. Војници, уплашени, побегну напоље.

У том тренутку су сви изашли из дворишта. Баба стоји са капутима пред кућом, а отац, послушно, трчи за војском. Баба виче: „Кући, врати се!“ Зове га да се врати. Он се вратио — и тако је преживео.

Чудне животне приче. То ми је неколико пута испричао.

Он је остао жив, а рођеног брата су убили, оца су убили, деду су убили. Деду су првог дана, јер је био добровољац са Солунског фронта. И једну тетку… Било је то чудно и тешко; нека чудна атмосфера је завладала. У ратном стању људи немају информације: једни кажу једно, други друго.

Мој прадеда је био у другој кући, нису били ту. Кад је на Бадњи дан одведен, прабака је дошла код нас и рекла: „Одвели су га.“ Јуче ујутру, на Бадњи дан, око подне. Али био је полицијски час, село блокирано, нису смели да се крећу; она је некако дошла између кућа.

То је било болно и тешко.

— Оче, хвала вам што сте ово поделили са нама. Болно је и тешко причати, а могу да замислим како је било онима који су то проживели. Али да се никада не би поновило, да нико не би поново доживео таква страдања, потребно је да о томе говоримо. Колико год да је тешко, треба изнова износити оваква сведочанства у јавност, због данашњих генерација — да буду свесне и опрезне шта све може да се деси у животу. Хвала вам још једном.

Извор: Радио Беседа