Милица МОЉСКИ: Новосадска Рација

Милица МОЉСКИ: Новосадска Рација

Текст о обележавању сећања на јануарске покоље 1942. године у Бачкој под називом ,,Поводом годишњице новосадске Рације“, написан 1946. године, започет је описивањем обновљених кућа, фабрика, школа, болница, мостова; приказивањем народа пуног елана да од Југославије направи модерну државу развијене индустрије, рационалне пољопривреде и високе опште културе. Писано је у име будућности без трагова ,,фашистичког беса“ коју ће водити радничка класа, сељаштво, народна интелигенција и руководиоци државе.38
Ипак, психички ломови много више су се памтили од физичких. Како и сам чланак каже, постоје успомене из рата које ће много дуже остати у сећању, него материјална разарања. Врло брзо се од текста који је почео погледом у блиставу будућност стигло до реалне и још увек свеже прошлости, у којој је покушано планско спровођење политике истребљења народа у Југославији: ,,До два милиона жртава бележи мала, мученичка и јуначка Југославија. Бањица, Јасеновац, Чуруг, Жабаљ, Крагујевац и други.“39 Футур и потенцијал заменио је перфекат који је био крвава епоха којом је господарио мрак и фашистичко безумље, ,,када је нестала свака законитост и када се само чула нељудска рика Шваба, похлепних за светско господство и шакала – издајица који су их пратили у свим поробљеним државама Европе“.40
Нови Сад је, нажалост, неизбежна тачка руте када је та тема у питању. Лист наводи да су покољ под називом Рација у овом граду извршиле мађарске окупационе трупе, полиција, жандармерија, агенти и шпијуни. Као жртва наведен је ,,један део Срба“, антифашисти Мађари из Новог Сада и Јевреји. У атмосфери у којој нико није смео да изађе из куће, када су на кућама сва улазна врата морала да буду отворена и када нико није смео да посматра кроз прозор шта се дешава, почео је покољ. О броју жртава наведене су неодређене ,,стотине и стотине Срба и Јевреја“. Њихови животи окончавани су у Дому културе и Дунаву ,,да им он однесе лешеве као срамне доказе нељудских поступака мађарских фашиста“.41 Њихова кривица била је у томе што су припадали одређеној нацији и што су живели тамо где су владали фашисти. Ипак, кривицу окупатора у једнакој мери сносе, по Слободној Војводини и политичар Милан Л. Поповић42 и епископ бачки Иринеј Ћирић. За Поповића је писано као и током рата, да је ,,вредно радио“ са руководиоцима покоља, а за епископа бачког да је издао Проглас који је означавао ,,додавање уља на ватру“. Како су обојица стекли високе функције у Мађарској, лист је одлучио да их изједначи с убицама; они постају ,,фашистичка браћа Мађарима“ и ,,изроди“. Милан Л. Поповић јесте име чији се описи од рата па све до извршења смртне казне нису мењали, већ само проширивали. ,,Круна издајничког корова у Војводини, најјача његова стабљика“, ,,двоструко спретни издајник“, ,,војвођански Бранковић“ – све ове речи биле су апозиција за једну личност – Милана Л. Поповића. Написане су октобра 1945. године, како би биле увертира у његов излазак пред Народни суд, мада је то више била формалност – и власт и новине давно су му пресудиле. Иако су он и Иринеј Ћирић најчешће помињани сарадници окупатора у Бачкој, Ћирићево име је много ређе било помињано, док ће писање о Милану Л. Поповићу бележити континуитет.

Истакнуто је да поштени Мађари не могу бити криви за оно што су учинили злочинци и да пријатељство с мађарском мањином у Југославији није мртво слово на папиру. Почетна страна Слободне Војводине, која је требало да обележи годишњицу Рације, сведена је на гаранције мађарској мањини – обећања да ће имати слободу културног развитка, употребу свог језика и пуна грађанска права. О рупама на леду и ,,хладним данима“ јануара 1942. године више није писано, али јесте о успешности спровођења политике братства народа у Југославији, о новом Уставу, о томе да је сећање на Рацију ту не ради шовинистичких разлога, већ како би се осигурало пријатељство с поштеним Мађарима и на крају, о ситуацији у Мађарској приказаној кроз терор над словенским живљем и великомађарски ревизионизам. Иако су током рата стране Слободне Војводине испуњавали наслови попут: ,,Осветимо жртве јануарских покоља у Бачкој“43 и текстови у којима је писано да су ,,мађарски крвници“ током 1941. и 1942. године гонили народ, ,,разбијали главе Србима што нису знали мађарски, окитили фењере новосадских улица лешевима Срба, бацали под лед Дунава хиљаде невиних жртава“44, послератно сећање тражило је другачије наративе. Из штампарије су, сваког јануара 1947, 1948, 1949, 1950, 1951. и 1952. године, излазиле странице Слободне Војводине које су бележиле годишњице Лењинове смрти, али не и обележавања сећања на хладне дане 1942. године. Сходно тежњи да се оствари дух братства и јединства, на десетогодишњицу новосадске Рације, 23. јануара 1952. године, Слободна Војводина не само што није објавила нити једну реч о злочину, него није била одштампана – број за овај датум не постоји. Једино сећање те 1952. године представљао је споменик Јеврејима пострадалим за време Другог светског рата, откривен на јеврејском гробљу у Новом Саду.

Милица Мољски, историчар, ПОСЛЕРАТНО СЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИНЕ У БАЧКОЈ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ У ОГЛЕДАЛУ СЛОБОДНЕ ВОЈВОДИНЕ, www.2.muzejgenocida.rs