Насилно протеривање колониста и других српских „досељеника“ током мађарске окупације Бачке и Барање

Насилно протеривање колониста и других српских „досељеника“ током мађарске окупације Бачке и Барање

Као што смо видели, јединице које су улазиле у земљу већ су приликом отпочињања напада, 11. априла, добиле наређење да се сви досељеници и колонисти, дакле не само добровољци, морају протерати са територије државе. Бардоши је то формулисао знатно ублаженије, али суштински исто наглашавајући: „Добра, користи и повластице које су под туђим империјама незаконито, често и насилно стечене, никада не могу бити предмет заштите мањинских права.“

Под досељеницима и колонистима сматрали су се „неаутохтони“ становници који су се после 31. октобра 1918. године населили у Јужној области. Иако Вертово наређење није прецизирало начин извршења, наглашавање пријатељског поступања према Хрватима, као и географски распоред југословенских колонизација, јасно су указивали да се мера пре свега односи на бачке и барањске добровољце и досељенике, док се за Међумурје и Прекомурје за сада није примењивала.

У Бачкој је, према једним подацима, насељено 6175, према другима 6912 добровољачких породица, на око 53.465 катастарских јутара земље, док је у Барањском троуглу било насељено 235 породица са 5927 катастарских јутара. У Прекомурју и Међумурју било је занемарљиво мало словеначких, односно хрватских колониста, док Срба међу тамошњим досељеницима није било.

Судбина протераних и ухапшених у почетку је била заједничка: пребацивани су преко границе или упућивани у привремене сабирне логоре. Касније су, због протеста немачке окупационе команде у Србији и хрватске владе, као и услед буковинске сеобе Секеља, пребацивани у друге интернационе логоре, уз покретање преговора о њиховом прихватању.

Опште принципе интернације утврђивале су Смернице о поступању са интерниранима Врховног савета за одбрану из 1939. године, измењене октобра 1940. године. Према тексту из 1939. интернирати се могао онај ко је са становишта „јавног реда и безбедности или других важних државних интереса сумњив, или економски штетан“. Измене из 1940. прошириле су круг интернираних на лица непоуздана са становишта националне одбране, политике и других разлога, избацујући ранију одредницу о „делатности“ као услову, те су на територијама под војним и војноуправним режимом овлашћења за интернацију пренета на војне власти.

Наредба министра унутрашњих послова од 15. априла 1941. регулисала је интернацију српских држављана који су живели на територији Тријанонске Мађарске. Према њој, Срби који су „политички заинтересовани у српском смислу и чије досадашње понашање и личност дају повода сумњи да се спремају да изврше дела штетна по државну или војну безбедност“ морали су бити интернирани. Интернирати је требало и све који сматрају да им је српски језик матерњи  и имају „српска осећања“ (примедба аутора, вероватно се мисли на српске родољубе)  које полицијске власти оцене као „сумњиве“. Дакле, ни ова наредба није захтевала конкретну радњу, већ је била довољна сумња у намеру. Тако су „српски заинтересованима“ (наклоњени Србима) проглашавани и Срби из Батонје, свештеник Грнчич Милан из Сегедина и други.

Интернацију Срба у Јужној области регулисала је војноуправна, а не министарска уредба. Генерал-потпуковник Горонди-Новак, командант Треће мађарске армије, издао је 21. априла наређење за припрему логора ради интернације „лица опасних по јавни ред и безбедност, као и Срба и Јевреја досељених после 31. октобра 1918.“ Акцијом је руководио генерал Хорват Јожеф. Пошто војна управа још није била у потпуности организована, корпусне и бригадне команде добиле су задатак да формирају привремене логоре, пре свега у затвореним добровољачким насељима, чији ће становници „ионако бити интернирани“. Логорска места требало је да буду близу Дунава и Тисе или железничке линије Суботица–Нови Сад, на удаљености од око једнодневног марша.

Истовремено је наложено да се припреме за протеривање држе у тајности како се не би отежало извршење, те да се интернација „опасних елемената“ настави и појача. Иако је упутство било намењено искључиво за унутрашњу употребу, војни командант Новог Сада је 25. априла објавио проглас по којем су сви Срби, Бошњаци, Црногорци, Јевреји и Роми који пре 31. октобра 1918. нису имали завичајно право на територији Мађарске морали у року од три дана напустити земљу. Мера се није односила на хрватске колонисте и становнике раније Хрватске, јер је мађарска влада планирала размену становништва. Протерани су смели понети само личне ствари и новац неопходан за најнужније трошкове. Изузети су били Мађари, супружници и потомци Немаца, труднице две недеље пред порођај и лица старија од 75 година.

Овај корак је оцењен као самовољна иницијатива и наређено је да се проглас уклони док се са немачком командом у Србији не постигне споразум о прихвату. Ипак, припреме за протеривање настављене су, а илегална пребацивања преко границе попримила су масовне размере. Број протераних остао је спорна тема: помињано је 35.000 лица, затим 7.500 које је пребацила једна коњичка бригада, док су српски извори из 1941. процењивали да је у Србију избегло 56.000 лица из Мађарске.

Хрватска влада одбила је да прими Србе које је и сама сматрала непоузданима, нудећи само транзит. Мађарска је формално затражила од немачке команде у Србији прихват протераних, али Немци су избегли јасан одговор, остављајући питање размене становништва билатералним договорима. Бечка конференција регулисала је положај Немаца, али не и конкретно исељавање јужнословенског становништва са територија припојених Мађарској.

Такво решење изазвало је разочарање у Будимпешти, јер је успоравало планове о масовном исељавању Срба, али је истовремено одржавало наду у будућа билатерална решења. У том правцу су деловали и преговори са хрватском страном, у оквиру којих је Павелић, одбијајући прихват Срба, ипак обећао да ће примити све Буњевце, односно бачке Хрвате.

Извор: adattar.vmmi.org

Превод са мађарског редакција портала novosadskaracija.com