ГЕНОЦИДНА ЛОГИКА РАЦИЈЕ

ГЕНОЦИДНА ЛОГИКА РАЦИЈЕ

Рација спроведена у Новом Саду јануара 1942. године представља један од најдраматичнијих примера институционализованог насиља на простору окупиране Бачке, у којем се репресивна акција формално представљена као „безбедносна мера“ развила у систематско уништавање цивилног становништва. Припрема операције указује на висок степен координације: искључивање телефонских линија, контрола комуникација и увођење строгог режима кретања били су увод у потпуно изоловање града. Овакви кораци не остављају простор за тумачење о спонтаности догађаја, већ указују на унапред осмишљену акцију са јасном командном структуром.

Долазак жандармеријског официра Золди Мартона са специјално одабраним јединицама додатно потврђује да је реч о операцији која је подразумевала примену посебних метода. Његова улога у ранијим акцијама и чињеница да је са собом довео групу људи обучених за „специјалне задатке“ указује на постојање континуитета у пракси насиља и на јасну намеру шта се спрема грађанима Новог Сада. Истовремено, централна фигура у командном ланцу био је Ференц Фекетехалми-Цајднер, чија је директна комуникација са Генералштабом обезбеђивала вертикалну повезаност између локалног извршења и врха војне власти.

Објављене наредбе, које су формално регулисале живот града, представљале су правни оквир унутар којег је насиље добило институционални легитимитет. Забрана кретања, обавезна идентификација, изолација становништва и потпуно гашење јавног живота створили су услове у којима је сваки грађанин био изложен произвољној процени органа силе. У том контексту, такозване „истражне мере“ нису имале за циљ утврђивање чињеница, већ селекцију жртава.

Током Рације опљачкано је од народа и до пола милијарде евра у данашњој вредности

Посебно је значајан механизам тзв. „преког суда“, односно ад хок формираних тела која су без икаквог правног основа доносила одлуке о животу и смрти. Ове структуре нису спроводиле доказни поступак, нити су омогућавале одбрану, већ су функционисале као инструмент непосредне ликвидације. У пракси, сваки појединац који није могао да „докаже“ свој идентитет или је означен као сумњив био је изложен смртној пресуди.

Конкретни примери изведених ликвидација сведоче о степену бруталности. У једном случају, група од неколико десетина људи, који нису били „проверени“, одведена је на обалу Дунава, где су убијени поред леда и бачени у реку. У другом примеру, у Чуругу је више стотина људи затворено у складишта, након чега је отворена ватра из митраљеза, што је довело до масовне погибије. Ови догађаји нису били изоловани, већ део шире праксе која се понављала на више локација.

Један од најпотреснијих аспеката Рације односи се на чињеницу да су жртве биле цивили, укључујући жене и децу. Сведочанства говоре о убиству читавих породица, као и о случају девојчице од око десет година чије је тело пронађено међу жртвама. Овакви примери руше сваку могућност оправдања акције као борбе против оружаних формација и јасно указују на карактер масовног злочина.

Паралелно са ликвидацијама, одвијала се систематска пљачка. У једном документованом случају, војници су из касе у приватној радњи узели значајну количину новца, од чега је сваком припало око 17.000 пенга. Поред тога, забележени су и случајеви пљачке над телима убијених, укључујући одузимање накита и новца, па чак и физичко осакаћивање ради лакшег присвајања вредности. Ови поступци указују на потпуни распад дисциплине и моралних норми, али и на одсуство санкција.

Укупна материјална штета, према доступним подацима, износила је између 8 и 10 милиона пенга, што у данашњој вредности представља десетине милиона евра. Међутим, ова цифра обухвата само пријављене случајеве, док је значајан део пљачке остао незабележен, посебно у ситуацијама када су читаве породице уништене. Стога је реална економска димензија Рације знатно већа од званично утврђене.

Иако су постојала бројна упозорења, укључујући извештаје локалних власти, протесте градоначелника и интервенције појединих функционера, насиље није заустављено. Напротив, највиши војни врх, укључујући Ференца Сомбатхељија, није предузео одлучне кораке да обустави операцију, упркос информацијама о њеном стварном току. Овакво поступање указује да одговорност није била само на извршиоцима, већ и на институцијама које су омогућиле и подржале акцију.

Накнадни покушаји да се догађаји релативизују, укључујући судске процесе и интерпретације које су злочине свеле на „инциденте“, додатно су замаглили стварну природу Рације. Међутим, анализом доступних докумената и сведочанстава постаје јасно да је реч о унапред припремљеној и координисаној операцији, у којој су масовно насиље и систематска пљачка били неодвојиви делови једног истог механизма репресије.

Иако Рација у Нови Сад формално није правно квалификована као геноцид у смислу дефиниције коју је накнадно утврдила Уједињене нације 1948. године, бројни елементи који се могу реконструисати из доступних извора указују на постојање онога што се у савременој историографији и правној теорији често означава као „геноцидна логика“ или „прото-геноцидна пракса“. Пре свега, селекција жртава није била случајна нити искључиво безбедносно мотивисана, већ је у великој мери почивала на етничкој, верској и идентитетској припадности. Чињеница да су као сумњиви систематски издвајани припадници српског и јеврејског становништва, без обзира на њихову стварну повезаност са било каквим оружаним отпором, указује да је критеријум за репресију био шири од војно-полицијског.

Даље, карактер самог насиља превазилази оквире класичне репресивне акције. Масовна ликвидација цивила, укључујући жене, децу и старце, спровођена је на начин који не оставља простор за тумачење о „колатералним жртвама“. Напротив, сведочанства показују да су читаве групе људи извођене и убијане без икаквог индивидуалног утврђивања кривице, што упућује на принцип колективне одговорности. У том смислу, убијање није било усмерено на конкретне починиоце наводних аката отпора, већ на заједницу као такву.

Посебну тежину имају изјаве и наредбе појединих команданата, које указују на свест о ширини и интензитету насиља. Формулације које позивају на „уништење“ или „кажњавање“ читавих категорија становништва представљају доказ геноцидне намере, али у комбинацији са практичним спровођењем таквих наредби указују на постојање идеолошког оквира који насиље не само да допушта, већ га и подстиче. Када се такве изјаве доведу у везу са чињеницом да отпор у већини случајева није ни постојао, постаје јасно да је реч о диспропорционалној и унапред проширеној примени силе.

Додатно, сама организација операције, изолација града, укидање комуникација, увођење строгог режима кретања и успостављање ад хок судских механизама, створила је услове у којима је било могуће спровести масовно насиље без спољне контроле. Такав степен контроле простора и становништва карактеристичан је за акције које имају за циљ не само тренутну репресију, већ и дубље „прочишћавање“ одређеног друштвеног или етничког елемента. Управо у томе се огледа логика која превазилази оквире класичне војне операције.