Припрема Рације показује висок степен систематичности

Припрема Рације показује висок степен систематичности

Рација спроведена у Новом Саду и широм окупиране Бачке у јануару 1942. године не може се посматрати ван ширег контекста мађарске окупације и ратне политике сила Осовине. Простор Бачке налазио се под управом државе која је била савезник Нацистичке Немачке и која је већ од априла 1941. године успоставила систем репресивне контроле над српским и јеврејским становништвом. Због тога би било погрешно Рацију тумачити као изненадни прекид некаквог поверења између становништва и власти. Срби у Бачкој нису живели у уверењу да ће их окупациони апарат штитити као равноправне грађане, већ у атмосфери сталне неизвесности, етничке сумњичавости и страха од репресалија.

Ипак, неопходно је правити јасну разлику између политике мађарских окупационих власти у Бачкој и система који је постојао у Независној Држави Хрватској. У НДХ је уништавање Срба, Јевреја и Рома било формално уграђено у државну политику кроз расне законе и отворено прокламоване циљеве. У окупираној Бачкој мађарске власти нису јавно формулисале такав програм, већ су Рацију представљале као „војно-полицијску акцију“ против партизана и „непоузданих елемената“. Управо зато документа из тог периода имају посебну важност, јер показују огроман раскорак између службеног оправдања и стварног карактера операције. Док по монструозности злочина готово да не постоји никаква разлика између терора над Србима у НДХ и Бачкој.

ГЕНОЦИДНА ЛОГИКА РАЦИЈЕ

Из историјских извора јасно се види да озбиљна оружана претња у Новом Саду практично није постојала у обиму који би оправдао ангажовање великих војних и жандармеријских снага, увођење ванредног режима и масовне ликвидације цивила. И сами каснији извештаји и сведочења појединих мађарских функционера указивали су да су тврдње о снажном партизанском присуству биле преувеличане. Упркос томе, извршена је операција која је укључивала блокаду града, искључивање комуникација, увођење „преких судова“, масовна привођења и ликвидације становништва на основу етничке и верске припадности.

Суштина Рације зато се не налази у тези о „спонтаном насиљу“, већ у чињеници да је реч о организованој и координисаној акцији окупационог апарата. Командни ланац, припремљена логистика, одређена места за егзекуције и систем селекције жртава показују да је операција имала јасну структуру и циљ. Масовна убиства, пљачка имовине и терор над цивилним становништвом нису били споредна последица војне акције, већ њен саставни део. Управо у томе лежи историјска тежина Рације: у сазнању да окупациони систем, под изговором „безбедности“, може бити претворен у механизам масовног етничког насиља.

 Управо је та чињеница, да злочин није извршен стихијски, већ у форми организоване акције са јасним командним ланцем, постала једна од најдубљих историјских опомена Срба у XX веку.

Припрема Рације показује висок степен систематичности. Искључене су телефонске линије, град је изолован од спољног света, успостављене су контроле кретања и уведен режим потпуне подређености војној власти. Наредбе које су лепљене по граду формално су говориле о „претресима“ и „потрази за партизанима“, али су у пракси створиле услове у којима је сваки припадник српске и јеврејске заједнице могао бити означен као сумњив. Истовремено, локалне цивилне власти биле су практично искључене из процеса одлучивања, што су и сами поједини мађарски функционери касније описивали као „пучистички“ начин деловања војних структура.

Посебно узнемирујућу димензију представља чињеница да су жртве у највећем броју били цивили. Сведочанства говоре о убијању жена, деце и читавих породица. У једном од забележених случајева, убијен је и дечак који је покушао да се сакрије у ормару приликом упада оружаних формација у кућу. У другом примеру, на Кошут улици пронађено је тело девојчице старе око десет година, што је чак и код појединих представника окупационе управе изазвало шок. Ови догађаји показују да насиље није уопште било усмерено против потенцијалних оружаних противника, већ против самог постојања српске заједнице.

Механизам ликвидација био је институционализован кроз такозване „преке судове“, који су без доказног поступка и без права на одбрану доносили смртне пресуде. Људи су довођени у импровизоване центре за „идентификацију“, а затим одвођени на Дунав и Тису, где су убијани и бацани под лед. У Чуругу су цивили затварани у складишта и потом митраљирани. Наредбе појединих команданата, укључујући изјаве да „све то треба да отплива Дунавом“, сведоче о атмосфери потпуне дехуманизације, у којој су жртве престајале да буду људи и постајале „материјал“ за уклањање.

Поред физичког уништавања, Рација је била праћена и систематском пљачком. Документи и извештаји говоре о организованом одузимању новца, накита и имовине, па чак и о пљачки тела убијених. Забележени су случајеви у којима су војници из каса односили огромне суме новца, као и сведочанства да су појединим жртвама одсецани прсти како би се лакше скинули прстенови. Процењена материјална штета, према доступним подацима, мерила се милионима пенга, што у данашњој вредности представља десетине, а могуће и стотине милиона евра. Тако је терор добио и своју економску димензију: уништавање заједнице праћено је њеним материјалним опустошењем.

Рација је због тога остала много више од локалног трагичног догађаја. У српском колективном памћењу она је постала симбол опасности под окупационим властима. Свест да се масовни злочин може спроводити под формом „реда“, „безбедности“ и „законитости“ оставила је дубок траг у историјској свести Срба у Бачкој. Управо због тога Рација није само питање прошлости, већ трајна историјска опомена да механизми окупационе државне силе, уколико остану без моралне и правне контроле, могу бити претворени у средство систематског истребљења читавих народа и заједница.