Покушаји прикривања су један од најважнијих индиректних доказа о свести окупационог апарата о размерама злочина

Покушаји прикривања су један од најважнијих индиректних доказа о свести окупационог апарата о размерама злочина

Покушаји прикривања откривају дубљу истину: и сами починиоци и део окупационе администрације разумели су да је у Бачкој и Новом Саду извршен злочин који далеко превазилази оквире било какве „безбедносне акције“.

Посебно је значајно што из саме мађарске документације не произлази само хронологија догађаја и административна страна спровођења Рације, већ и постепено растућа свест дела окупационог апарата да је током акције пређена граница која се више није могла ни политички контролисати ни морално оправдати. Управо тај моменат унутрашње узнемирености, страха од последица и покушаја накнадног управљања наративом представља један од најважнијих историјских трагова за разумевање стварне природе злочина. У документима се јасно осећа прелаз од почетне реторике о „безбедносној операцији“ и „чишћењу терена од партизанских елемената“ ка све очигледнијој потреби да се објасне масовне ликвидације цивила, присуство жена и деце међу жртвама, пљачка, хаотично насиље и атмосфера неконтролисаног терора која је захватила читав простор Шајкашке и Новог Сада.

Да је Рација заиста била ограничена и легитимна војно-полицијска операција против оружаних група, како је касније представљано у делу мађарске јавности и политике, не би постојала потреба за толиким бројем интерних упозорења, међусобних оптужби, покушаја дистанцирања од одговорности и накнадних политичких интервенција. Управо супротно, документа показују да су и поједини представници окупационе управе врло брзо постали свесни да су размере насиља превазишле оквире било какве класичне „антитерористичке“ или „контрапартизанске“ акције. Протести градоначелника Миклоша Нађа, извештаји Фернбаха, као и каснија нервозна преписка између цивилних и војних структура, сведоче о постојању дубоког страха да би истина о догађајима могла изазвати политичке последице не само у окупираној Бачкој, већ и у самој Мађарској.

Посебно је индикативно што се у појединим извештајима појављују формулације које више не говоре о „успешној војној операцији“, већ о „атроцитетима“, „незаконитостима“ и поступцима који делују „пучистички“. Такви изрази нису били уобичајени у службеној комуникацији окупационих структура и управо зато имају огромну историјску вредност. Они показују да је чак и унутар система постојала свест да је механизам репресије почео да функционише изван сваког правног и војног оквира. Убиство девојчице у Кошут улици, масовне егзекуције на Дунаву, ликвидације читавих породица и сведочанства о пљачки тела жртава били су догађаји које више није било могуће лако уклопити у званичну причу о „борби против побуњеника“.

Због тога су накнадни покушаји релативизације Рације имали двоструку функцију. Са једне стране, настојало се да се одговорност концентрише на неколицину „екстремних“ официра и команданата, како би се шири политички и војни апарат заштитио од компромитације. Са друге стране, било је неопходно пред међународном јавношћу створити утисак да мађарска држава ипак поседује способност „самокорекције“ и кажњавања злоупотреба. Управо зато каснија суђења не треба посматрати искључиво као покушај утврђивања правде, већ и као део шире политичке стратегије контроле штете у тренутку када је постајало све извесније да ће исход Другог светског рата зависити од сила које ће овакве злочине третирати као доказ сарадње са нацистичким поретком и политиком масовног терора.

Већ током самог трајања Рације у Шајкашкој и Новом Саду појављују се јасни знаци узнемирености, несигурности и страха унутар дела мађарског окупационог апарата. Управо та чињеница представља један од најважнијих историјских показатеља да су и сами носиоци власти врло брзо постали свесни да операција поприма размере које превазилазе оквире било какве класичне војно-полицијске акције. Из документације се јасно види да је окупациона команда настојала да простор Рације држи у стању готово потпуне изолације. Ограничаване су комуникације, контролисано је кретање становништва, а град је фактички претворен у затворену зону под директном војном управом. Ипак, упркос томе, вести о масовним ликвидацијама, телима бацаним под лед Дунава и Тисе, као и о убиствима жена и деце, почеле су веома брзо да се шире, не само међу становништвом Бачке већ и у ширим административним и политичким круговима саме Мађарске.

Управо у том контексту треба посматрати интервенцију начелника генералштаба Ференца Сомбатхељија, који 22. јануара издаје наређење да се крвопролиће обустави. Та наредба није дошла као последица изненадног моралног преображаја врха окупационе војске, већ пре свега као реакција на све очигледније размере насиља и страх да би читав случај могао произвести тешке политичке последице. Важно је нагласити да је у том тренутку Рација већ увелико прерасла оквире акције против наводних „партизанских елемената“. Масовна привођења цивила, ликвидације без икаквог поступка, постојање импровизованих „преких судова“ и чињеница да су међу жртвама била и деца, указивали су да се више није могло одржавати уверљиво оправдање о „безбедносној операцији“.

Посебно је значајно што Фекетехалми-Цајднер и након добијених упозорења наставља да у извештајима минимизује и релативизује злочине, негирајући да има невиних жртава. Управо тај раскорак између стварног стања на терену и службене реторике открива механизам функционисања окупационог система. Са једне стране, војни и жандармеријски апарат спроводио је масовни терор над цивилним становништвом, док је са друге стране административни врх настојао да задржи привид легалитета и дисциплиноване војне акције. Међутим, сама потреба за таквим оправдавањем сведочи да су и унутар окупационог апарата постојали људи свесни да је пређена граница која се више не може лако сакрити ни пред домаћом ни пред међународном јавношћу.

Страх окупационих власти није произилазио искључиво из могуће хуманитарне осуде, већ и из свести да масовни злочини ове врсте могу компромитовати читав политички положај Мађарске као савезнице Нацистичка Немачка. Управо зато се већ током трајања Рације јављају покушаји контроле информација, пребацивања одговорности и каснијег представљања злочина као последице „прекорачења овлашћења“ појединих официра. Међутим, документација показује супротно: сама чињеница да је врх окупационог апарата морао да реагује и покушава да заустави даље крвопролиће представља посредно признање да је операција већ у том тренутку била препозната као масовни злочин чије размере више није било могуће у потпуности контролисати.

Посебно значајан историјски извор представљају реакције и протести појединих цивилних функционера мађарске окупационе управе, јер они откривају да су размере насиља врло брзо постале толико очигледне да их више није било могуће прикрити чак ни унутар самог окупационог система. Градоначелник др Миклош Нађ није се задржао само на формалним примедбама, већ је непосредно упозоравао Фекетехалми-Цајднера да се током Рације убијају невини људи и да се спроводе тешке незаконитости. Већ сама чињеница да један високи представник локалне окупационе управе користи такву терминологију показује да се у Новом Саду више није радило о ограниченој безбедносној акцији, већ о процесу који је попримао карактер масовног геноцидног терора над цивилним становништвом.

Још је индикативнији извештај великог жупана Фернбаха, који читаву операцију описује као нешто што делује „пучистички“, односно као акцију која је измакла уобичајеној административној и правној контроли. Та формулација има изузетну тежину, јер долази из самог окупационог апарата. Она сведочи да су чак и поједини носиоци власти били суочени са чињеницом да војне и жандармеријске структуре делују по логици неконтролисаног насиља, изван уобичајених институционалних механизама. Фернбах у свом извештају не поставља питање да ли је било потребно спровести безбедносне мере, већ указује на то да је сама природа акције попримила облик самовољног и деструктивног похода у коме цивилне власти више нису имале стварни увид ни у начин спровођења операције ни у размере злочина.

Посебно потресан значај има део документа у коме Фернбах описује обилазак Кошут улице заједно са градоначелником Нађом. Они су, како се наводи, сопственим очима видели тело девојчице старе око десет година међу жртвама које још нису биле уклоњене са улице. Тај детаљ има снагу непосредног историјског сведочанства које руши сваку накнадну конструкцију о „обрачуну са партизанима“. Присуство деце међу убијенима показује да су границе између наводне безбедносне операције и масовног злочина над цивилним становништвом већ у потпуности нестале. Убијена деца нису могла бити представљена као оружани побуњеници, нити се њихова смрт могла уклопити у службену реторику о „чишћењу терена од непријатељских елемената“.

Управо зато ова документа имају прворазредан историјски значај. Она не представљају сведочанства жртава или накнадне реконструкције, већ унутрашње доказе да су и поједини представници окупационог система били суочени са свешћу да се пред њима одвија злочин који превазилази све оквире легалне војне акције. Истовремено, та сведочанства откривају и ограниченост њихових протеста. Иако су поједини функционери упозоравали на масовна убиства и незаконитости, механизам Рације наставио је да функционише, што показује да је стварна моћ током тих дана била концентрисана у рукама војно-жандармеријског командног апарата. Управо у том односу између формалних протеста цивилних власти и наставка ликвидација огледа се права природа окупационог режима у Бачкој почетком 1942. године.

Из доступне документације јасно се уочава да су мађарске окупационе власти веома брзо постале свесне да Рација у Шајкашкој и Новом Саду неће остати локализован и тајно контролисан догађај, већ политички проблем који може произвести озбиљне последице и унутар саме Мађарске. Иако је читав простор током операције био под строгим војним режимом, вести о масовним ликвидацијама, телима бацаним под лед Дунава и Тисе, нестанцима читавих породица и систематској пљачки почеле су да се шире много брже него што је окупациони апарат очекивао. Посебно је значајно што документа бележе да су људи у великом броју почели да напуштају Бачку, док се међу српским и јеврејским становништвом ширио страх да би се сличне акције могле наставити и проширити на друга места. Сам тај талас панике представља посредан доказ да је локално становништво Рацију доживљавало не као ограничену безбедносну акцију, већ као организовани терор окупационе власти.

Истовремено, извештаји о пљачкама, незаконитим егзекуцијама и убиствима цивила почели су да стижу и до политичких кругова у Будимпешти. Управо у том тренутку унутар мађарског државног врха појављује се потреба да се читав случај стави под контролу и политички каналише. Важно је разумети да страх окупационих власти није био искључиво моралне природе. Мађарска је у том периоду, иако савезница Нацистичка Немачка, ипак настојала да пред међународном јавношћу очува представу о сопственој државној дисциплини и правном поретку. Масовна убиства жена, деце и цивила, нарочито у урбаном центру какав је био Нови Сад, представљала су опасност да Мађарска буде препозната као држава чији окупациони апарат делује по логици неконтролисаног терора и етничког насиља.

У том контексту треба посматрати и касније истраге и судски поступак који је водио Бабош Јожеф. Иако је процес формално представљен као покушај кажњавања одговорних за злочине, његова структура и политички оквир указују да је он имао много ширу функцију. Основни циљ није био свеобухватно разоткривање механизма злочина, већ пре свега ограничавање политичке штете и контролисање начина на који ће Рација бити представљена јавности. Одговорност је постепено концентрисана на неколицину „екстремних“ или „самовољних“ официра, док је шири системски карактер операције, укључујући улогу војног врха, окупационе администрације и државне политике, потискиван у други план. На тај начин створен је наратив према коме злочин није био последица структуре окупационог система, већ наводно „прекорачење овлашћења“ појединаца.

Посебно је значајна чињеница да је већина главних оптужених у међувремену пребегла у Немачку, што је читав поступак учинило делимично симболичним и политички погодним. Њихово одсуство омогућило је властима да пред домаћом и међународном јавношћу створе утисак како је држава спремна да „казни кривце“, а да при томе избегне дубљу анализу сопствене одговорности. Тако је процес добио карактер контролисане правосудне представе, чији је циљ био да се очува углед државе и умањи утисак о системском карактеру злочина. Управо зато суђење после Рације не треба посматрати искључиво као правни процес, већ и као део ширег покушаја политичког управљања историјском одговорношћу у тренутку када је постајало све извесније да ће исход Другог светског рата одредити и начин на који ће злочини окупационих режима бити памћени и вредновани у послератном свету.

Најважнији и можда најдубљи историјски траг који је Рација оставила не налази се искључиво у масовности злочина, броју жртава или монструозности ликвидација, већ у чињеници да је готово истовремено са извршењем злочина започео и процес његовог прикривања, контролисања и политичког преобликовања. Управо та потреба окупационих власти да накнадно управљају начином на који ће догађаји бити представљени јавности открива да су и сами носиоци система били свесни да је у Бачкој и Нови Сад извршен злочин који превазилази оквире било какве уобичајене војне или полицијске операције. Да је Рација заиста била доживљавана као легитимна акција против оружаних побуњеника, не би постојала потреба за каснијим минимизирањем броја жртава, уклањањем трагова, контролом информација и постепеним пребацивањем одговорности на „необуздане појединце“.

Управо зато су покушаји прикривања један од најважнијих индиректних доказа о свести окупационог апарата о размерама злочина. Из докумената се види да су тела жртава уклањана у журби, да су поједине егзекуције измештане са јавних места, да се настојало да се ликвидације прикажу као последица оружаних сукоба, док су извештаји о убијеним женама и деци изазивали очигледну нервозу унутар административног врха. Посебно је симптоматично што су поједини мађарски функционери већ током саме Рације упозоравали да се вести о злочинима шире земљом и да догађаји неће моћи остати сакривени. Такав страх није настајао због обичног „војног прекорачења овлашћења“, већ због свести да је на терену створена атмосфера масовног и неконтролисаног терора над цивилним становништвом.

Панично настојање да се број жртава умањи такође представља веома важан елемент. Чињеница да су чак и касније званичне процене избегавале да јасно прикажу стварне размере ликвидација показује да је државни и војни врх настојао да избегне политичку и међународну компромитацију. Истовремено, сведочанства о пљачки, одузимању новца и накита, као и о присвајању имовине жртава, нису била само морално компромитујућа, већ су рушила читаву службену конструкцију о „војној нужности“. Масовно насиље праћено систематском пљачком откривало је да Рација није функционисала искључиво као репресивна операција, већ и као простор потпуне суспензије права, у коме су живот, имовина и достојанство цивилног становништва били препуштени самовољи оружаних формација.

Посебну тежину има и каснији покушај да се читава одговорност концентрише на неколицину официра, док је шири механизам окупационог система остао углавном изван озбиљније критике. Такав приступ није био случајан. Његов циљ био је да се злочин представи као последица „екстремизма“, „самовоље“ или „прекомерне ревности“ појединаца, а не као производ једног ширег окупационог и идеолошког оквира. Међутим, сама чињеница да је било неопходно конструисати такав наратив открива суштинску истину: и сами актери окупационог апарата разумели су да је у Бачкој извршен злочин који се не може лако оправдати ни војним разлозима ни ратним околностима. Управо зато процес прикривања постаје историјски једнако важан као и сам злочин, јер показује тренутак у коме починиоци почињу да схватају да су размере насиља превазишле границе које чак ни окупациони систем више није могао безусловно да брани.