Релативизација одговорности за РАЦИЈУ пребацивањем кривице на Њилаше

Релативизација одговорности за РАЦИЈУ пребацивањем кривице на Њилаше

У делу мађарске историографије и публицистике после Другог светског рата приметан је покушај да се одговорност за Рацију у Бачкој и Новом Саду 1942. године постепено пребаци пре свега на њилашки покрет, крајњу десницу и поједине официре опчињене немачким нацизмом и Вермахтом. Такав приступ делимично почива на стварним историјским чињеницама, јер је неспорно да је део војне камариле био снажно пронемачки оријентисан, да су многи официри касније приступили њилашком покрету и да су неки од главних актера Рације после 1944. године директно сарађивали са Салашијевим режимом. Ипак, када се пажљиво анализирају документи и хронологија догађаја, постаје јасно да такво тумачење неретко служи релативизацији институционалне одговорности Хортијевог режима.

Суштинска историјска чињеница јесте да Рацију није спровела њилашка власт, нити је она у том тренутку постојала као државни поредак у Мађарској. Новосадска рација и шири погром у Бачкој изведени су у јануару 1942. године под пуном контролом регуларне мађарске државе: Хортијеве монархије, њене војске, жандармерије, државне администрације и војног врха. Наредбу за акцију донео је начелник Генералштаба Ференц Сомбатхељи, операцијом је руководио генерал Фекетехалми-Цајднер, а читав процес одвијао се у оквирима званичне војне и полицијске хијерархије. Рација је, дакле, била акција државног апарата, а не паравојна или илегална операција екстремистичке организације.

Председник мађарске владе 1942. Миклош Калај за РАЦИЈУ је окривио „неразумно понашање радозналих цивила“

Управо зато је посебно значајно сведочанство Бајчи-Жилинског, који је још током рата јасно указивао да је одговорност системска и државна. У својим парламентарним говорима, меморандумима и писмима упућеним Хортију, Бардошију, Калају и војном врху, он није критиковао некакву маргиналну екстремистичку групу, већ поступке званичне мађарске власти. Његови текстови показују да је већ тада постојала свест да терор у Бачкој није био „инцидент“, него последица атмосфере коју су створили војна управа, жандармерија и делови државног апарата заражени идејом силе, освете и етничког обрачуна. Чак и када говори о пронемачкој војној камарили, Бајчи-Жилински не ослобађа одговорности Хортијев систем, већ управо указује да је та камарила деловала унутар самог система власти.

Покушај да се каснијим повезивањем појединих актера Рације са Салашијевим режимом одговорност ретроактивно пребаци на Њилаше историјски је проблематичан. Тачно је да су поједини официри, попут Фекетехалми-Цајднера и Грашија, касније постали део структура блиских немачком СС-у и Салашијевом режиму. Међутим, то не мења чињеницу да су у тренутку извршења Рације били генерали и официри регуларне мађарске војске, именовани и овлашћени од стране легалне државне власти. Њихови злочини нису били спроведени противно државном систему, већ у оквиру њега, уз знање и логистику званичних институција.

Отуда је важно правити разлику између идеолошке позадине појединих официра и стварне политичко-правне одговорности државе. Могуће је говорити о утицају крајње деснице, германофилских кругова и фашизације дела официрског кора, али није историјски утемељено целокупну одговорност за Рацију свести на Њилаше или „екстремисте“. Такво тумачење често прикрива чињеницу да су злочин спровеле институције које су представљале званичну Мађарску 1942. године. Управо зато су каснији покушаји дела мађарске јавности да се Рација представи као дело „изопачених појединаца“ или „прераних њилаша“ у суштини и покушаји амнестирања ширег карактера Хортијевог режима.

Историјски извори, укључујући и саме мађарске документе, показују да је у Бачкој 1942. године деловао механизам државне репресије који је у условима окупације прерастао у масовни злочин над цивилним становништвом. Зато се Рација не може разумети искључиво као последица деловања екстремне деснице, већ као производ политике окупационе власти која је у име „успостављања реда“ прихватила логику колективне одмазде. У томе лежи и суштинска историјска одговорност Хортијеве Мађарске, коју ни каснији успон Њилаша, ни пронемачке симпатије појединих официра не могу умањити нити историјски заменити.