Ендре Бајчи-Жилински сведок истине

Ендре Бајчи-Жилински сведок истине

Ендре Бајчи-Жилински остао је једна од најсложенијих и најзначајнијих личности мађарског политичког живота у периоду Другог светског рата. Као посланик, публициста и један од најпознатијих представника демократске опозиције у Хортијевој Мађарској, имао је храбрости да у времену опште ратне хистерије и растуће фашизације јавно проговори о злочинима почињеним током Рације у Бачкој и Новом Саду 1942. године. Док су многи ћутали, релативизовали злочине или их оправдавали борбом против „партизана“ и „непоузданих елемената“, Бајчи-Жилински је у парламенту, меморандумима и приватним писмима отворено говорио о безакоњу, бруталности и моралном суноврату који су пратили деловање мађарских окупационих власти.

Његови наступи били су утолико значајнији јер нису долазили од човека ван система, већ од мађарског политичара дубоко свесног положаја сопствене земље. Бајчи-Жилински није посматрао Рацију искључиво као локални злочин, већ и као трагедију која може трајно отровати односе Мађара и Срба. У више наврата упозоравао је да се у Бачкој дешавају неоправдане и штетне злоупотребе, да су делови војне управе и жандармерије подлегли атмосфери суровости и „обожавања силе“, те да таква политика не може донети ништа добро ни Мађарској ни читавом Подунављу. Посебно је наглашавао да је помирење Мађара и јужнословенских народа једини могући пут дугорочне стабилности у региону.

Релативизација одговорности за РАЦИЈУ пребацивањем кривице на Њилаше

Истовремено, Бајчи-Жилински је био и политички реалиста. Добро је разумео да Мађарска, као савезник Трећег рајха, иде путем који може довести до историјске катастрофе. Управо зато његова борба против злочина у Бачкој није била само морални чин, већ и покушај да се покаже како у Мађарској постоје снаге које нису прихватиле логику нацизма и безусловног терора. Он није бранио злочинце, нити је покушавао да умањи страдање Срба, Јевреја и Рома. Напротив. Његова намера била је да истина о злочинима изађе на видело, али и да се покаже да мађарски народ није у целини идентичан са политиком окупационе репресије.

У томе лежи и посебна сложеност његове политичке позиције. Бајчи-Жилински је истовремено бранио страдале Србе и част мађарског народа. Схватао је да ће злочини почињени у Бачкој оставити дубоке последице не само по жртве и њихове породице, већ и по саму Мађарску. Зато је настојао да се унутар мађарског друштва сачува свест о моралној одговорности, како би будућност након рата била могућа без потпуног историјског и моралног слома. Његова критика није била усмерена против мађарског народа као таквог, већ против политике и структура које су дозволиле да државна сила прерасте у масовни злочин.

Да његова борба није била пука политичка калкулација показује и начин на који је окончао свој живот. Бајчи-Жилински је био противник нацистичке Немачке и један од симбола мађарског отпора германизацији и фашизацији земље. После немачке окупације Мађарске 1944. године укључио се у отпор против нациста и њихових мађарских сарадника. Немачке власти су га ухапсиле, а 24. децембра 1944. године погубљен је у Будимпешти. Његова смрт показала је да није припадао свету политичког конформизма и опортунизма, већ кругу људи који су били спремни да за своја уверења плате највишу цену.

Његов живот, окончан трагичним околностима, сведочи да је био човек који није калкулисао када је била реч о Рацији. Искрено се борио за истину о страдању жртава Рације, али се, такође, као прагматичан политичар, искрено борио и за будућност свог народа. Његова искреност у борби за истину о страдању, али и за будућност свог народа, остаје сведочанство његовог моралног интегритета.