Рација као геополитички пројекат: Како је Бачка жртвована да би Мађарска избегла Источни фронт

Рација као геополитички пројекат: Како је Бачка жртвована да би Мађарска избегла Источни фронт

Рација у Бачкој и Новом Саду јануара 1942. године најчешће се у историографији тумачи као брутална антипартизанска акција која је прерасла у масовни злочин над српским цивилним становништвом. Међутим, бројни документи и касније историјске анализе показују да се тај догађај не може разумети искључиво у локалном или безбедносном контексту. Рација је била део ширег геополитичког и војно-политичког оквира унутар савезничких односа Хортијеве Мађарске и нацистичке Немачке, у тренутку када је Берлин вршио снажан притисак на Будимпешту да пошаље већи број војника на Источни фронт против Совјетског Савеза.

Почетком 1942. године мађарско руководство налазило се у сложеном положају. Са једне стране, Мађарска је била савезник Трећег рајха и већ је учествовала у рату против СССР-а. Са друге стране, у Будимпешти је постојао страх од превеликог ангажовања мађарске војске на Источном фронту, где су губици већ попримали драматичне размере. Управо у том периоду у Мађарску долазе највиши представници немачког Рајха, Јоахим фон Рибентроп и потом фелдмаршал Вилхелм Кајтел. У сенци тих разговора започиње и широка војно-жандармеријска операција у Шајкашкој и Бачкој, која ће се врло брзо претворити у Рацију.

У делу мађарске и стране историографије појављује се теза да је мађарски војни врх покушавао да Немцима докаже како су мађарске снаге неопходне за „смиривање“ и контролу окупираних подручја на југу, те да би њихово пребацивање на Источни фронт угрозило стабилност позадине. Другим речима, демонстрација сурове силе у Бачкој требало је да покаже Берлину да Мађарска већ води „свој рат“ против побуне и да су њене јединице потребније на југу него у руским степама. Управо због тога акција је веома брзо изашла из оквира потраге за релативно малим партизанским групама и прерасла у масовну репресију над цивилним становништвом.

Такав развој догађаја био је повезан и са идеолошком структуром дела мађарског официрског кора. Многи високи официри, попут Фекетехалми-Цајднера, Грашија и других актера Рације, били су изразито германофилски оријентисани и дубоко опчињени моделом немачке војне силе. Каснији ток њихових каријера то додатно потврђује, јер после 1944. године прелазе под заштиту Немачке и укључују се у структуре Waffen-SS-а и Салашијевог режима. Ипак, важно је нагласити да Рацију нису организовали Њилаши, који тада још нису били на власти, већ регуларне институције Хортијеве Мађарске: Генералштаб, војска, жандармерија и државна управа.

Управо зато Рацију није могуће свести ни на „локални инцидент“, ни искључиво на деловање екстремне деснице. Она је била производ споја окупационе политике,  германофилске оријентације дела војног врха и геополитичке потребе мађарског руководства да смањи притисак Берлина за слање нових јединица на Источни фронт. Масовна репресија у Бачкој тако је постала и својеврсна политичка порука Немачкој: Мађарска је спремна да немилосрдно контролише своју окупациону зону и тиме оправда задржавање значајног дела војске ван совјетског ратишта.

Трагична последица такве политике био је масовни злочин над цивилима. Под изговором борбе против „партизана“ и „непоузданих елемената“, у Бачкој и Новом Саду убијене су хиљаде Срба, Јевреја и Рома, док је читава акција добила карактер колективне одмазде и етничког терора. Рација је зато истовремено представљала и локални погром и део шире стратегије Хортијеве Мађарске унутар савезништва са Трећим рајхом. Управо тај геополитички контекст омогућава дубље разумевање зашто је једна наводна безбедносна операција прерасла у један од најтежих злочина на простору окупиране Србије током Другог светског рата.