КАКО СУ НАСТАЛИ ВОЈНИ ЛОГОРИ?

КАКО СУ НАСТАЛИ ВОЈНИ ЛОГОРИ?

Одмах после упада мађарских фашистичких окупационих снага у Бачку и Барању, када су завршени први таласи масовних покоља, настало је масовно хапшење тзв. „четника“, добровољаца из прошлог рата, колониста и других родољубивих елемената. Ова хапшења вршила је мађарска хонведска оперативна војска, на потказивања и уз помоћ једног дела мађарског и немачког становништва Бачке и Барање.
У појединим местима били су образовани специјални одбори од мештана, који су одлучивали о томе, кога треба интернирати. Ти одбори састављали су спискове, исте предавали командама мађарских војних и војно-жандармеријских снага, па су онда по тим списковима вршена хапшења и интернирања. Многи су интернирани и без списка, на директно потказивање мештана.
У градовима и селима, већином у школама, општинским шупама, творницама и већим напуштеним зградама, формирани су ad hoс логори и сабирне станице у које су хапшенике затварали. Није ту било систематске исхране, па ни оне најминималније, а о некој хигијенској служби није било ни говора.
Није ту било неког одређеног система. Радило се на дохват и према указаним потребама, а све на основу наређења и под врховним руководством Команданта III мађарске хонведске оперативне војске генерал-лајтнанта ГОРОНДИ-НОВАК ЕЛЕМЕРА.
Пред крај месеца априла 1941. године уведена је тзв. „Војна административна групна команда јужне војске“ на чијем је челу стајао генерал-мајор НОВАКОВИЋ БЕЛА. Ова команда преузела је сву административно-управну службу од Команде III хонведске војске, а под врховном командом шефа мађарског хонведског генералштаба генерал-пуковника ВЕРТ ХЕНРИХА (VERTH HENRIHA).
Војно-административна команда приступила је систематском решавању свих управних и административних питања у окупираним крајевима.

ЛОГОРИ – IV група масовних злочина (Бачка и Барања)
Тако је у свом раду обухватила и интернирања и питања логора.
13. маја 1941. године генерал-мајор НОВАКОВИЋ БЕЛА шаље строго поверљиву наредбу број 1477/1941 свим командантима војних и административних јединица, као и командама градова и срезова о хапшењима и интернирањима.
У уводном делу овог наређења констатује се, да је „Војна-административна групна команда јужног краја“, преузела од трупа и осталих органа III мађарске хонведске војске вођење и извршавање свих послова око хапшења противнародних елемената, о интернирањима и протеривањима, као и о пресељавању мађарском народу верних елемената. Позива се то наређење на поверљива наређења М. кр. хонведског шефа генералштаба број 1, 5, 11 и 12, као и на ранија наређења Команде III мађарске хонведске војске. Даље у том наређењу број 1477/1941. год. даје се обухватити преглед даљег поступка, с тим да се, за сада не треба да извршују она наређења цитирана у предњим наређењима, која су у супротности са наређењем број 1477/1941.
У оквиру своје команде поставља генерал-мајор НОВАКОВИЋ БЕЛА за водитеља свих горе цитираних послова генерал-мајора витез ХОРВАТ ЈОЖЕФА, са специјално одређеним штабом, који је овлашћен, да место генерал-мајора НОВАКОВИЋ БЕЛЕ, на основу пренесеног делокруга, на лицу места доноси све потребне одлуке о логорима, о њиховом унутрашњем режиму и опреми, као и у свим пословима преселења /колонизације/.
Генерал-мајор НОВАКОВИЋ означава као своју најнепосреднију намеру, да у „ослобођеном Јужном крају“ безусловно и без икаквог изузетка буду ухапшени сви они елементи, који су за мађарски правни поредак нарочито опасни. Овај накнадни процес нека већ сада свака команда припреми и у свом делокругу убрза.
Мере које се према наређењу имају предузети следеће су:
а) Стављање под полицијски надзор, са забраном напуштања места, обавезом
пријављивања властима, забраном напуштања стана ноћу и тд.;
б) Хапшење до решења конкретног случаја;
в) Интернирања, одвођење у логор, без изрицања казне;
г) Изгон, обавеза напуштања Државе.
Хапшења и упућивања у логоре за интернирање, начелно, врше органи јавне безбедности, жандармерија, полиција и евентуално етапне трупе. Логоре за интернирање чувају трупе етапне службе, за чије појачање могу се тражити и хонведске јединице.
У првом налету на целом подручју „ослобођеног Јужног краја“ имају се:
а) ухапсити најопаснији елементи словенски, јеврејски и други непријатељски
расположени; Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини
б) интернирати оне, за које буде дошла одлука о томе;
в) изгонити све оне који нису староседеоци, на основу касније издатих наређења.
Тај први налет има да лиши слободе без обзира на пол и старост:
1. Потстрекаче, дакле све оне, како каже наредба, који неће да се укопчају у
сада постојећи поредак и који драже становништво на оружани или насил-
ни отпор, или пак речима или писмено теже да утичу на становништво да
не одржава издата наређења;
2. Сва лица учлањена у „четничку организацију“ бивше југословенске Држа-
ве;
3. Све вође и меродавне факторе добровољаца, колониста и оптаната, уколи-
ко су ноторно и одређено против мађарства;
4. Онакве протагонисте велико српске идеје, који на околину имају велик
утицај, а о којима се не може претпоставити да ће према мађарском наро-
ду и мађарској држави заузети лојално држање;
5. Онакве Јевреје међународног схватања и велико српског осећања за које је ноторно, да ће наставити агресивну делатност било у корист српске, било пак у корист камуфлиране јеврејске владавине.
Све горње и у том случају треба ухапсити, ако у садашњици, како каже наредба, и не настављају штетно дражење, које би им се могло доказати, али ако за ово постоји темељна сумња.
О хапшењима одлучује територијално надлежан градски или срески војни – административни командант. За интернирање и изгон треба поднети уз списе, и предлог команди „војно-административне групне команде јужног краја“:
Дакле целокупно српско и јеврејско становништво било је просто изручено денунцијантима, потказивачима и потпуном арбитрарном поступку војних, жандармеријских и полицијских власти и месном њима нерасположеном становништву. Србин и Јеврејин могао је бити ухапшен на основу обичне претпоставке, чак и онда ако ништа не ради против постојећег стања створеног окупацијом. Установљено је хапшење и интернирање на основу саме сумње.
Затим наредба садржи разна техничка упутства о установљењима спискова оних које треба хапсити и интернирати, са свим потребним рубрикама, као и исказом иметка ухапшених.
Даље, наређење садржи упутства да до хапшења оних које команда није у стању одмах да пронађе и ухапси, има да ухапси све чланове породице дотичног. Дакле, предвиђена је и одређена страшна мера хапшења чланова породица оних родољуба,

ЛОГОРИ – IV група масовних злочина (Бачка и Барања) које окупаторска фашистичка власт не би могла одмах да ухвати. Ова мера јасно доказује са каквим се методама служио у Бачкој и Барањи мађарски фашистички окупатор. Жена и деца су таоци!
Дозвољава ово наређење и жалбу у року од три дана на Команду генерал-мајора НОВАКОВИЋ БЕЛЕ, али жалба нема одгодне моћи. Хапшење и интернирање има да се спроведе.
Још се наређује, да се одмах учине све потребне мере ради спровођења ове наредбе, али тако да пред грађанством има да остану све мере безусловна тајна. Нижи органи команде која наређења има да спроведе могу бити упућени само у најнужније детаље самог наређења.
До сада изложени део тога наређења број 1477/1941 садржи диспозиције о врстама оних које треба хапсити, интернирати, изгонити, и под полицијски надзор ставити. Садржи категорије родољуба на које се наредба односи. Све је у детаљима војнички тачно обухваћено и предвиђено, а масовно извођење хапшења, са изненађујућим дејством, одређује се за 20. мај 1941. године у 5 часова ујутру, с тим да ће свака градска и среска команда добити вод жандарма као појачање, а уколико треба још снаге за извршење овог наређења, командант ће тражити војну оружану снагу од најближе војне команде, јер је V хонведска армијска команда у Сегедину већ умољена у том правцу.
Дакле у 5 часова ујутру 20. маја 1941. године има да отпочне општа хајка на све Србе, Словене и Јевреје, као и остале непожељне елементе, широм целе Бачке и Барање. Има да отпочне једна масовна хајка, хватање хиљаде и хиљаде невиних жртава побеснелог мађарског фашизма. А при томе су логори већ пуни ранијих хапшеника и интернираних, које је слободе лишила III мађарска хонведска оперативна војска приликом окупације Бачке и Барање.
Вод жандарма, који се шаље као појачање, има да стигне у свако опредељено место 19. маја 1941. године у вечерњим часовима. Када се командир вода јави има да му се преда већ унапред састављени списак лица која треба да се ухапсе. Упућује се, даље сваки командант града или среза, да по примитку овог наређења неодложно усмено даде наређење свим општинским представништвима, бележницима итд. о састављању спискова, који ће служити као основ за хапшења али тако да сам момент хапшења има да остане тајна и пред њима. Нема више Команда поверења ни у своје помагаче! А ти су спискови тако састављени како су то хтели поједини општински функционери, мештани Мађари и Немци, а најчешће на основу денунцијација из прљавих и осветничких побуда.
Сваки командант дужан је првих пет дана хапшења до 20 часова увече телеграфски да обавести генерал-мајора НОВАКОВИЋ БЕЛУ о броју ухапшених, а после Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини тога рока, сваког 1, 11 и 21. у месецу списком. Они који су лишени слободе имају да се упуте са сабирних тачака у логоре. У те логоре, уколико су удаљени испод 20 километара од сабирних тачака, имају мушкарци да иду пешке, жене и деца, као и неспособни за пешачење /старци, болесни итд./ као и пртљаг пак на колима. У даље логоре хапшеници се спроводе уз јаку пратњу железницом, а уз сваки транспорт шаље се и списак хапшеника.
Даље наређење број 1477/1941, позивом на строго поверљиво наређење шефа главног генералштаба број 1564/1941. установљава четири Комисије са задатком, да реквидирају хапшења и то Комисију бр. 1 за суботички логор; Комисију бр. 2 за старобечејски и тополски логор; Комисију бр. 3 за новосадски, бегечки, паланачки и тителски логор; Комисију бр. 4 за сомборски, апатински, оџачки логор, а осим тога још и Комисију бр. 5 са самосталним и пренесеним делокругом искључиво за бегечки логор.
Треба спречити, наређује се даље у наредби бр. 1477/1941 да се имовина хапшеника развуче стварним или камуфлираним купопродајама или пак поклонима.
Имовина има у целости да се сачува, да би ту имовину касније уведено лице исту могло наставно да користи. Ако пак само насељеник буде интерниран, а његова породица остане у месту, онда имају све пољопривредне и остале послове на време да обављају неинтернирани чланови породице, уколико се њима боравак у овим крајевима и даље одобри. Оне пак добровољце, који би ипак остали у својим кућама и на својим поседима, треба присиљавати да добро обрађују земље. Треба преостали добровољци добро да обрађују земљу, да би на њу касније после њиховог протеривања, под што бољим условом могли да се уселе мађарски колонисти, за које су се и испражњавале све наше колоније!
И на крају генерал-мајор НОВАКОВИЋ БЕЛА ставља ван снаге све оно, што је усмено наредио на конференцији одржаној 25. априла 1941. године у Суботици, из чега следи, да је већ 25. априла 1941. године усмено дата прва наредба о овим масовним прогонима, а која је онда спровођена протеривањем десетине хиљада нашег живља у окупирану Србију и Хрватску. На овом усменом наређењу се базира и фамозна наредба генерал-мајора БАЈОР ФЕРЕНЦА, команданта града Новог Сада од 28. априла 1941. године о масовном исељавању.

ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА У ВОЈВОДИНИ – Логори, Драго Његован