Политика мађарских власти према Србима у Бачкој након Рације 1942. године

Политика мађарских власти према Србима у Бачкој након Рације 1942. године

Проблем обраде мађарске документације о Рацији није у томе што су подаци које наводе мађарски извори нетачни, већ у томе што су они писани из перспективе мађарске државе и њених интереса. Ако се текст заснива искључиво на њима, онда се несвесно прихвата и њихов оквир тумачења догађаја, односно њихов наратив. Стога је приликом изучавања машарских архива о Рацији потребно имати у виду да оне носе сопствени наратив, који није склон објективном приказивању истине о Рацији.

Из српске перспективе најважније није то што су после Рације отворене православне цркве, што су звона поново зазвонила или што су нека деца смештена у хранитељске породице. Најважније је питање: зашто је уопште било потребно предузимати такве мере?

Одговор је једноставан: зато што је претходно извршен масовни злочин над српским становништвом.

Када се читају ови документи, упада у очи да мађарске власти непрестано говоре о „смиривању српских живаца“, „успостављању поверења“, „лојалности држави“, „интеграцији у мађарску државну идеју“ и слично. Међутим, готово нигде се не говори о суштини проблема: да су управо те исте власти неколико месеци раније организовале акцију у којој су хиљаде Срба зверски побијене, бачене под лед Дунава и Тисе, опљачкане и остављене без гробова.

Посебно је занимљиво што се у документима појављује константна брига за „лојалност Срба“. Из српске перспективе то открива суштински страх окупационих власти. После Рације више није било могуће рачунати на добровољну сарадњу српског становништва. Извештај Шомбор-Швајницера, у коме се наводи да у појединим срезовима „једва да има Срба који би се могли ставити у службу мађарских интереса“, представља заправо признање потпуног политичког пораза окупационе политике. Рација није учврстила мађарску власт у Бачкој, него је дубоко компромитовала.

Још је значајније што сами мађарски извори показују да су власти биле свесне размера злочина. Када се у мају 1942. године код новосадске кланице појављују десетине распаднутих тела жртава које је Дунав избацио на обалу, Министарство правде наређује хитну сахрану без обдукције. Тај детаљ говори много више од свих каснијих декларација о помирењу. Уместо утврђивања истине, првенствени циљ био је да се тела што пре уклоне из јавности и да се спречи ново узнемиравање становништва. Другим речима, власти су се више плашиле политичких последица откривања злочина него самог злочина.

Сличан образац видљив је и у бројним извештајима о пљачки. Из докумената се види да је Рација била праћена систематским отимањем новца, накита, сатова и друге имовине. Поједини сведоци говоре чак о одсецању прстију и ушију жртвама ради лакшег скидања драгоцености. То показује да Рација није била само војно-полицијска акција која је прерасла у масакр, већ и простор потпуног моралног слома дела окупационог апарата. Управо зато су каснији покушаји представљања догађаја као „прекорачења овлашћења појединаца“ или „изолованих ексцеса“ тешко одрживи.

Због тога би се морало закључи да мере које је Калаијева влада предузимала током 1942. године нису биле првенствено хуманитарни или помиритељски гестови, већ покушај санације последица политике која је доживела морални и политички слом. Отварање православних храмова, ревизија интернација, обећања о равноправности и позиви на лојалност били су реакција на злочин који је већ био почињен. Из српског угла посматрано, они не могу бити одвојени од чињенице да су претходно хиљаде Срба у Шајкашкој и Новом Саду убијене од стране истог државног апарата који је потом покушавао да обнови нарушено поверење. Управо у тој противречности лежи једна од најважнијих историјских поука Рације.