„Легитимациони одбор” и одлучивање о судбини заточених цивила у Народном дому

„Легитимациони одбор” и одлучивање о судбини заточених цивила у Народном дому

Поступак легитимисања у Народном дому открива механизам селекције цивила у којем су полицијске евиденције и провера докумената биле подређене оценама „Легитимационог одбора”. У условима масовног заточења, у незагрејаној сали под претњом митраљеза и надзором наоружаних жандарма, усмена препорука или договорени знак чланова одбора могли су одлучити о пуштању, задржавању или издвајању појединца. Одвођење у малу дворану, уписивање у посебне спискове и накнадно распоређивање у групе представљали су повезане етапе поступка који је део заточених водио у смрт. Пребацивање преосталих заточеника у просторије новосадске „Армије” показује да престанак рације није означио и престанак репресије: неизвесност њихове судбине настављена је кроз истраге, злостављања, погубљења и упућивање у затворе.

Када су били уведени у Народни дом одмах су упућени у велику свечану салу. Са позорнице су били уперени митраљези. Број особа у тој свечаној сали у извесним тренутцима достигао је 800 а у једном тренутку, и то непосредно пред престанком рације, износио је око 3.000. На самом улазу у салу стајали су жандарми под пушком, а и по сали су се шетали жандарми с пушком. Ова сала није у опште била загрејана. Приликом легитимисања изводили би грађане из велике сале у фоаје пред салом и доводили их испред столова за којима су седели детективи, полицијски чиновници и чланови „Легитимационог одбора”. Тада би свако морао показати своју легитимацију на темељу које је после вршено неко упоређење са подацима у пријавним књигама. Међутим, све је то било само за то да се некој форми удовољи, јер су том приликом главну улогу одигравали чланови „Легитимационог одбора”. Оно лице, које је од стране чланова „Легитимационог одбора” добило повољну оцену, могло је сигурно бити, бар за тај тренутак, да му се неће ништа догодити. Речи чланова одбора биле су за детективе меродавне. Чланови одбора су своје мишљење о појединцима давали или отворено или пак помоћу одређених знакова. Овај потоњи начин имао је увек свој одређени смисао. Наиме, ако би дигли палац на ма којој руци, то би био неповољан суд о појединцу. Такав појединац би био одведен у малу дворану. Уколико би пак отворено рекли одведен у малу дворану. Уколико би пак отворено рекли „Познајем га, добар је човек”, тада би то лице или вратили натраг у свечану салу или пуштали кући. Судбина оних који су били одведени у малу салу била је потпуно неизвесна. За време самог легитимисања појединци су стално били довођени у ову просторију. Ту су морали дати своје особене податке који су завођени у посебни списак. Тај списак је водио познати крвник и мучитељ у новосадској тзв. „Армији” Јожеф Хеђи. По томе су морали седети непомично, чувани од осам наоружаних војника речне флотиле. Вршена су стална прегруписавања, па су извесне групе одвођене на непознато место одакле се више никада нису враћале. Дакле биле су убијене. Неке су групе биле враћене натраг у свечану салу и тако се спасле. У моменту, када је сама рација престала, био је одређен известан број особа из мале сале, тако да је између 23 и 24 јануара 1942 године било остало око тристотине људи, који су сви на дан 24 јануара 1942 године били преведени у просторије новосадске „Армије”. И овде је судбина многих доведених остала непозната. Вероватно су многи изгубили ведених остала непозната. Вероватно су многи изгубили животе у току самог иследног поступка у „Армији” услед неописивих мучења и злостављања. Неки су пак били осу ђивани на казну смрти и стрељани, док су неки били осуђени на казну лишења слободе, па доцније одведени у разне затворе одакле се многи до данас нису вратили.Када су били уведени у Народни дом одмах су упућени у велику свечану салу. Са позорнице су били уперени митраљези. Број особа у тој свечаној сали у извесним тренутцима достигао је 800 а у једном тренутку, и то непосредно пред престанком рације, износио је око 3.000. На самом улазу у салу стајали су жандарми под пушком, а и по сали су се шетали жандарми с пушком. Ова сала није у опште била загрејана. Приликом легитимисања изводили би грађане из велике сале у фоаје пред салом и доводили их испред столова за којима су седели детективи, полицијски чиновници и чланови „Легитимационог одбора”. Тада би свако морао показати своју легитимацију на темељу које је после вршено неко упоређење са подацима у пријавним књигама. Међутим, све је то било само за то да се некој форми удовољи, јер су том приликом главну улогу одигравали чланови „Легитимационог одбора”. Оно лице, које је од стране чланова „Легитимационог одбора” добило повољну оцену, могло је сигурно бити, бар за тај тренутак, да му се неће ништа догодити. Речи чланова одбора биле су за детективе меродавне. Чланови одбора су своје мишљење о појединцима давали или отворено или пак помоћу одређених знакова. Овај потоњи начин имао је увек свој одређени смисао. Наиме, ако би дигли палац на ма којој руци, то би био неповољан суд о појединцу. Такав појединац би био одведен у малу дворану. Уколико би пак отворено рекли одведен у малу дворану. Уколико би пак отворено рекли „Познајем га, добар је човек”, тада би то лице или вратили натраг у свечану салу или пуштали кући. Судбина оних који су били одведени у малу салу била је потпуно неизвесна. За време самог легитимисања појединци су стално били довођени у ову просторију. Ту су морали дати своје особене податке који су завођени у посебни списак. Тај списак је водио познати крвник и мучитељ у новосадској тзв. „Армији” Јожеф Хеђи. По томе су морали седети непомично, чувани од осам наоружаних војника речне флотиле. Вршена су стална прегруписавања, па су извесне групе одвођене на непознато место одакле се више никада нису враћале. Дакле биле су убијене. Неке су групе биле враћене натраг у свечану салу и тако се спасле. У моменту, када је сама рација престала, био је одређен известан број особа из мале сале, тако да је између 23 и 24 јануара 1942 године било остало око тристотине људи, који су сви на дан 24 јануара 1942 године били преведени у просторије новосадске „Армије”. И овде је судбина многих доведених остала непозната. Вероватно су многи изгубили ведених остала непозната. Вероватно су многи изгубили животе у току самог иследног поступка у „Армији” услед неописивих мучења и злостављања. Неки су пак били осу ђивани на казну смрти и стрељани, док су неки били осуђени на казну лишења слободе, па доцније одведени у разне затворе одакле се многи до данас нису вратили.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини