„Мама, не дајте нас”: злочин над породицом Јовандић

„Мама, не дајте нас”: злочин над породицом Јовандић

Сведочанства о убиствима извршеним 23. јануара 1942. године показују да је терор мађарских окупационих снага у Новом Саду обухватао уништавање читавих породица, понижавање жртава и систематско присвајање њихове имовине. У наведеним случајевима, претреси и легитимисање служили су као непосредан увод у убијање цивила, док су национална и верска припадност представљале основ њиховог издвајања и прогона. Страдање петорице синова Јелене Јовандић и деветоро чланова породице Коларов посебно сведочи о разарању породичних заједница и изложености преживелих даљем насиљу и пљачки. Убијање људи који су покушали да помогну изнемоглој жени у колони упућеној према Штранду открива размере самовоље извршилаца и потпуно одсуство заштите ухапшених. Пљачка новца, драгоцености и одеће убијених, описана у више примера, показује да је прогон српског и јеврејског становништва истовремено отварао простор за лично богаћење припадника окупационог апарата. Посматрани заједно, ови искази откривају повезаност организованог прогона, непосредне свирепости и користољубља, чије су последице биле затирање породица и уништавање њихове материјалне егзистенције.

Сва ова појединачна убиства имала су карактер свирепости. Фашистички мађарски џелати су се просто надметали ко ће показати већи степен свирепости у убијању недужног и ван сваке заштите стављеног нашег света.
Навешћемо неколико најмаркантнијих случајева, који ће мађарске фашистичке окупаторе показати у правој боји.
1. На дан 23 јануара 1942 године око 8 часова ујутро дошли су пред кућу Милана Бугарског (Руменачка улица) један жандарм, један војник и један официр и почели да лупају на врата. Врата су се отворила и они су били пуштени унутра. Након кратког времена, истерали су Бугарског напоље на улицу и нису му дозволили ни да се честито обуче иако је тога дана била страховита хладноћа.
По наредби официра жандарм је именованог одвео нешто даље од куће, уперио на њега пушку и убио га.
2. На дан 23 јануара 1942 године око 8½ изјутра један официр, један жандарм и један војник пролазили су поред куће број 4 код Русинског гробља. Официр је изненада погледао у један списак. Свакако је желео да утврди да ли је баш то та кућа у којој треба да уредује. Нешто му није било јасно, па је заједно са осталом двојицом продужио пут према једном мештанину, који се ту у близини налазио. Тај мештанин је у сваком случају морао бити Мађар, јер је једино Мађарима за време рације било дозвољено кретање а нарочито онима, који су активно помагали мађарског окупатора, за време рације. Након разговора са истим, жандарм је одједном указао прстом на кућу, поред које су малочас прошли. Одмах су се потом вратили натраг.
Сва тројица су ушли у кућу где је становао Јован Тотовић са својом супругом Катицом и сином Јованом. Тотовић је одмах убијен. Није им била довољна само једна жртва, извели су напоље пред кућу и жену и сина му и тамо их на улици убили.
3. На дан 23 јануара 1942 године пре подне у кућу у Железничкој улици број 34 дошли су два жандарма и два војника из 16 батаљона пограничних ловаца, који је стационирао у Новом Саду. Том приликом су при легитимисању убили у купатилу бившег великог бележника града Новог Сада Д-р Милорада Рајића.
4. Око 10 часова пре подне на дан 23 јануара 1942 године мађарски војници терали су кроз улицу Лазе Костића а према „Штранду” повећу групу људи. Водили су их на Дунав и то на његову плажу „Штранд”, ради масовног стрељања. У тој групи поред осталих налазила се и јеврејска породица Абрахам. Била су само два члана, муж и жена у поодмаклом добу. Изненада је супруга пала на земљу. Ваљда је била изнемогла или ју је ударила капља. Одмах јој је притрчао муж и сагнуо се у намери да јој помогне. То је исто учинио и млади Виг Петар, који се такође налазио у поменутој групи. Без икакве опомене и без једне речи приступио је овој групици један жандарм из пратње и уперио пушку на старог супруга и поменутог младог човека. Пушка је опалила два пута, и обојица су били убијени.
5. На дан 23 јануара 1942 године ступили су у кућу уд. Јелене Ђорђа Јовандић рођ. Огњановић пет жандарма. Поред ње су затекли и њених 5 синова, Милорада, Саву, Пају, Живка и Бору. Одмах су их жандарми упитали које су вере. Чим су одговорили да су православне, један од жандарма им је рекао „бидеш вадрац” (смрдљиви раци). Одмах су их све истерали на двориште. Мати је хтела да пође за њима, али ју је један жандарм ударио и задржао је у соби, затворивши врата. Врата је чувао војник.
Изненада је мати чула запомагање своје деце. Викали су: „Мама, не дајте нас”. Мати је покушала да поново изађе напоље, али јој злотвори нису дали. Одједном се чуло више пуцњева и после тога је настала гробна тишина. Тада је несрећна мати изашла напоље у двориште, запомажући: Изненада је мати чула запомагање своје деце. Викали су: „Мама, не дајте нас”. Мати је покушала да поново изађе напоље, али јој злотвори нису дали. Одједном се чуло више пуцњева и после тога је настала гробна тишина. Тада је несрећна мати изашла напоље у двориште, запомажући: „Децо, где сте”. Нико се није одазивао. Али изненада је приметила језовит призор. Пет опружених лешева њезиних синова лежали су поред суседове тарабе. Главе су им биле размрскане пушчаним мецима, а тараба попрскана крвљу и мозгом.
Доцније су дошли војници и лешеве ухватили за ноге, извукли напоље на улицу и бацили у камион.
Фашистички злочинци се тиме нису задовољили, ојађеној уцвељеној мајци стављен је под грло нож са захтевом: „Имаш ли новаца”. Под оваковим условима беспомоћна и сама себи остављена ојађена мајка, морала је дати сву своју готовину, коју је имала.
6. На дан 23 јануара 1942 године око 3 сата после подне два мађарска војника дотерала су на дунавску обалу пред такозваним Петроварадинским кејом инж. Жакић Ђорђа, његову супругу и њихову младу служавку Девичин Зузану. Довели су их ближе обали Дунава, и потом их пушчаним мецима убили, а затим бацили сва три леша у Дунав. Међутим, патрола, њих петорица, који су вршили претрес и легитимисање у стану жртава у улици Железничкој број 4 и који су наредили да се жртве одведу на Дунавску обалу ради стрељања, одмах се вратила натраг у стан. Располажући свакако са потребним кључевима од касе, они су касу отворили и опљачкали све што су у истој нашли. Ту је било готовог новца и разних златних украсних предмета.
7. На дан 23 јануара 1942 године дошла су три жандарма у кућу породице Коларов, која се налази у Руменачкој улици број 46 и 48. Без икакве опомене и без и једне речи прво су заобишавши им иза леђа, убили из пушке два одрасла члана, па после тога још 7 осталих чланова породице Коларов. Убијени су били родитељи, сестре од стрица, тетке и брат. Остала је у животу само тринаестогодишња Александра Коларов.
Чим су свој крволочни посао довршили, жандарми су кућу напустили, понашајући се као да се ништа није догодило.
После извесног времена, дошла је једна комисија од два жандарма и једног официра. Вршили су преметачину куће и покојника. Секли су са жртава прсте, да би скинули прстење. Кидали минђуше са ушију, скидали са њих боља одела и са собом их однели. Истога дана после подне дошао је један официр са војницима да однесу лешеве. Том приликом једино преживела мала Александра Коларов, замолила је тога официра, да јој дозволи да из недара своје стрине Драгиње извуче читаву готовину у новцу, коју је имала породица Коларов. Официр јој то није дозволио, већ ју је отерао и изгрдио. Међутим, искористио је оно што му је мала Александра казала. Сам је из недара покојне Драгиње извукао завежљај и ту нашао 250.000 динара, које је присвојио. Ово неколико примера сувише речито приказују са колико су окрутности и свирепости поступали мађарски фашистички џелати према припадницима српске и јеврејске народности, а који су били убијени само зато што су били Срби и Јевреји.

Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини