Александар Куруца: ПОГРОМ У МОШОРИНУ

Александар Куруца: ПОГРОМ У МОШОРИНУ

Први мађарски војници су у Мошорин стигли 13. априла 1941. године. После њиховог уласка, одмах су поскидане све табле са натписима на српском. Дата је наредба да се прекрече сви натписи на забатима кућа који су писани ћирилицом. У овом периоду председник општине постао је Зомбоки Тончика, бележник Јанош Конкаљ, наредник полиције постао је Јожеф Силак. Разбијен је споменик Лале Јовановића који се налазио испред општине, као и натпис на основној школи. У овоме се нарочито истакао Андрош Паликаш. Приликом уласка окупационих трупа у Мошорин убијени су Новак Белоцић, Рада Белоцић, као и Станко, звани Бабац. Војни заповедник за Бачку је 27. априла донео одлуку да се лица српске, јеврејске и ромске националности, као и колонисти и добровољци из Првог светског рата, који нису имали пребивалиште на овој територији пре 31. октобра 1918. године, морају иселити у року од три дана. Из Мошорина, иако није било ни добровољаца ни колониста, ипак је педесет једна породица са сто педесет два члана интернирана. Интернација је вршена у два наврата: 20. маја и 14. јуна. Интернирци су из Мошорина спроведени, преко Шајкаша, до Гардиноваца. У Гардиновцима, на обали Тисе, убијен је Илија Каназир, бивши подбележник, и бачен је у рукавац Дунава. У Гардиновцима су се интернирцима придружили и чланови њихових породица, који су до тада били ухапшени и као таоци смештени у логор у Свилари у Тителу. Они су утоварени у једну дереглију и пуштени низ Дунав под претњом да ће бити побијени ако се искрцају успут до Београда. У Београду су били смештени у Топовским шупама. Наиме, Недићева власт је прихватила ове наше људе и помогла им је и може се рећи да им је она спасла живот. Породице су размештене по централној Србији. Међутим, већина њих се вратила у Банат, који је био под немачком управом. Највећи број становника Мошорина, који су интернирани, населили су се у Арадцу, који се налази преко пута реке Тисе. Неки су отишли у Идвор. Они су преко Тисе имали сталан контакт са својим сусељанима. Наравно, неки од њих су покушали да се врате. Они који су се вратили касније су страдали у Рацији.

Убиства су се догађала и у октобру месецу. Тада је убијен Станко Никодијевић, а убио га је Јоца Петров. Тело је однето до Тисе и бачено у реку, а кочијаш је био Иштван Олах. Истог овог месеца убијен је и Рада Малетин. Почетком децембра 1941. године општински бележник у Мошорину, у извештају среском начелнику, потказује учитеља српске националности из Мошорина и захтева да се смени са дужности. Посебну пријаву поднео је и против проте Влашкалића и његове служавке Франциске Јакобец, приказујући их као неповерљива лица. Ово су документа која су претходила Рацији и која су била основ за њихово хапшење.

Мађарски војници у Новом Саду

Како је припреман и спровођен Погром у Мошорину?

Први договори о Рацији у Мошорину одржани су 23. децембра у кући римокатоличког свештеника Иштвана Кевеша. Састанак је одржан поводом писма Пете сегединске хонведске армијске команде у коме се тражи да се у најкраћем року достави списак лица која су против мађарског државног поретка. Поред свештеника, састанку су присуствовали и бележник Јожеф Конкољ, општински службеници Јожеф Влашић и Ђерђ Пафи и жандармеријски наредник на дужности у Ђурђеву Михаљ Буш. Већ сутрадан је у Мошорину примећен већи број жандарма. Полицијски наредник из Мошорина Јожеф Силак је 25. децембра био у Новом Саду код поручника Силајна, који ће командовати над четом пограничних ловаца овог батаљона, и који ће вршити рацију у Мошорину. Између 27. и 31. децембра 1941. године сачињен је коначни списак жртава Рације, која ће бити спроведена на православни Божић. У састављању списка поред свештеника су учествовали људи који су били присутни на састанку од 31. децембра, општински подбележник Иштван Менеш и општински чиновник Јожеф Керестур. У међувремену је са места председника општине у Мошорину смењен Антал Жомбори, који није хтео да учествује у злочину. На његово место је постављен Андраш Силак, рођени брат злогласног наредника полиције Јожефа Силака. После одржаног састанка, наредник полиције Јожеф Силак, у присуству пољског чувара Иштвана Лукача, телефоном је јавио жандармерији у Шајкашу да су спискови Срба из Мошорина спремни. Наравно, то су били спискови људи који ће бити убијени у Рацији.

Петог јануара 1942. године, око 15:00 часова, у село је ушао један тенк мађарске окупационе војске са већим бројем војника, пешадинаца. Војници су довели четири Србина из Жабља, попели су се на Мошорински брег, на православно гробље, и стрељали их. Исте вечери у стан римокатоличког свештеника дошли су један потпоручник и четири официра приправника и обавестили га да је православни свештеник прота Влашкалић ухапшен и да може да га посети у општинском затвору. У то време је проти Влашкалићу дат рок од пола сата да призна коме је носио храну у Мошоринском риту или ће, у противном, бити стрељан. Иштван Кевеши, римокатолички свештеник, посетио је проту у затвору и убеђивао га да призна. Пошто је прота то одбио, спроведен је у Шајкаш од стране два немачка пољочувара, мештанина Шајкаша, који су га извели из села и на једној њиви опљачкали и убили. Протина служавка Франциска Јакобец убијена је 9. јануара са групом Шајкашана на Тиси код Мошорина. Шестог јануара у село долази појачање, које су довозили сељаци у својим запрегама. Између 6. и 7. јануара почињу прва хапшења. Ухапшени су затварани у општинску зграду и школу, где су довођене и ухапшене особе из Гардиноваца. Убијање секирама, маљевима, цепаницама, ударање деце главом о пањ и зид отпочели су одмах, и то у школској великој шупи за огрев. Остали су утоварени у кола, међусобно везани жицом и однети на Тису. А мошорински Роми убијени су на Коњском гробљу. Само из једне ромске куће убијена је мајка са седморо деце. Извршиоци убистава, општински функционери, силовали су жртве. У исто време у селу је отпочела масовна пљачка из кућа поубијаних и усељавање мештана Мађара у њихове куће.

Главни организатори Рације у Мошорину су бележник Јожеф Конкољ, наредник полиције Јожеф Силак, бивши трговац из Темерина, и Андраш Силак, председник општине. Духовни покровитељ је био римокатолички свештеник Иштван Кевеш. Резултати ових злочина су око сто осамдесет поубијаних Мошоринаца, иако у цркви постоји књига помена у којој се налази двеста девет жртава. Од тих жртава су сто четири убијена мушкарца, четрдесет и седам убијених жена, двадесет и девет девојака млађих од шеснаест година. Међу убијенима је и девет лица изнад шездесет година, затим девет лица изнад седамдесет и два лица преко осамдесет година. Убијено је осморо деце испод пет година, а седморо од пет до десет година. Најмлађа жртва је Милица Јовановић, беба од само два месеца. На средини општинског дворишта убијена је Јелица Дејановић, а три детета Новке Белоцић убијена су из пушке у школским клупама. Ученик четвртог разреда основне школе Милош Јерков, када га је после неколико дана учитељ послао по огрев, видео је међу дрвима три мушке одсечене главе.

Убиства су настављена и 9. и 10. јануара, а биће их и 15. јануара. Тог 15. јануара немзетери, иначе мештани Мошорина, Јанош Ридек, Петер Балаш и Ђерђ Палфи отишли су на салаш Живе Ристина. Ухапсили су га са женом и ћерком, одвели их на обалу Тисе где су их убили, а затим опљачкали салаш. Убијени у мошоринској општини и школској шупи утоварени су на кола као цепанице и закопани су у заједничку гробницу на православном гробљу. Неки мештани тврде да су поједини чланови њихових породица бачени у бунар непосредно у близини гробља. Они који су убијени на обали Тисе гурнути су под лед у унапред припремљене рупе. У злочину су учествовали бројни мештани мађарске националности. После рата главни осумњичени и извршиоци Рације су убијени, после суђења је извршена њихова егзекуција.

Протино тело се налазило на месту убиства све до краја рата, одакле је пренето у његову задужбину, храм Преноса моштију светог оца Николаја, који се налази на Мошоринском брегу. Тамо је сахрањен, а Српска Православна Црква и Црквена општина мошоринска после рата, сваког 8. јануара, на други дан Божића, Сабор Пресвете Богородице, служи Литургију у тој цркви, задужбини проте Влашкалића. Том приликом врши се помен свим пострадалим жртвама Рације и чита се свих двеста девет имена. То траје и до данас. У међувремену, после 2013. године, бунар у који су бачени неки Мошоринци је претворен у спомен-обележје, где се, такође, истог дана после великог помена у храму врши мали помен жртвама.

Александар Куруца је учитељ из Мошорина.

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа