“Да се сломи и душа и тело“: идентичност садизма и монструозности усташа у НДХ и хортијеваца у Бачкој (1941-1945)

“Да се сломи и душа и тело“: идентичност садизма и монструозности усташа у НДХ и хортијеваца у Бачкој (1941-1945)

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Историја Другог светског рата на јужнословенским просторима показује да злочин не постоји само као нужност примене војне силе у непосредним војним сукобима, него и као посебна, мрачна пракса затирања цивила које тежи да избрише душу жртве пре него што докрајчи њено тело. Управо тај спој понижења и убиства, садизма и егзекуције, одређује у најтежем смислу страдање Срба (и са њима Јевреја и Рома) у Независној Држави Хрватској (НДХ) и под мађарском окупацијом Бачке 1941-1942. У оба случаја злочини су носили исти печат: методска, идентична свирепост у „блиском контакту“ – нож, секира, бајонет, маљ – те ритуално понижење (нагота на студени, ругање, силовање, приморавање родитеља да гледају смрт деце), па тек онда хитац или нож, бацање у јаму, море или рупу у леду на реци.

Садизам и монструозност усташа у НДХ и хортијеваца у Бачкој нису само упоредиви, него идентични: истоветни по намерама, средствима, симболичким линијама понижења и циљу да се заједница преко тела најслабијих (жена, деце, стараца) сломи у свом самопоимању, те да се кроз монструозност злочина утисне страх у заједницу који ће је саплитати и у будућности.

Разбијање Краљевине Југославије у априлу 1941. отвара простор за два преклапајућа режима насиља. На једној страни, НДХ под усташким покретом Анте Павелића, са изричито геноцидном платформом према Србима (уз антијеврејску и анти-ромску политику), поставља циљ: једне протерати, друге покатоличити, треће побити – историјски, социјални и верски пејзаж преуредити крвљу. На другој страни, Хортијева Мађарска, анектирајући Бачку, Банат и Барању, спроводи репресију над „непоузданим“ становништвом, при чему се зимска Рација 1942. у јужној Бачкој издваја као концентрични круг ужаса: претрес који се претвара у погром, „чишћење“ које достиже врхунац у ритуалном бацању људи под лед. Коначни циљ и једног и другог злочина, ако их уопште можемо гледати одвојено, је преобликовање српског етничког простора, геноцид, и сламање духа народа који је двадесетак година раније доживео исто такво страдање током Првог светског рата и изашао као победник ујединивши већину својих етничких крајева, обновио државност и цркву.

И један и други режим покривају се изговорима државне безбедности – «борба против комунизма» или «борба против великосрпског хегемонизма» – али стварни учинак показује да се не ради о борби против оружаних противника, већ о етничком чишћењу и затирању једног народа.

Рација, која је Мађарској послужила као изговор да не шаље војску на Источни фронт, као наводно потребна интервенција због српске побуне у Бачкој (јануар 1942) у пракси је заправо била унижавање, мучење, уништавање и пљачкање цивилног становништва окупиране Бачке. Прво Шајкашка (Чуруг, Жабаљ, Госпођинци, Ђурђево, Мошорин), затим Нови Сад (21-23. јануар): кућа по кућа, у зору, уз спуштене завесе, мајке, очеви, деца извођени у стројеве, дељени у колоне, слати на обале Тисе и Дунава.

Поступци монструма приликом убијања невиних цивила, који су нам остали у преписима, језиво су доследни. Пре одвођења на лед – у магацинима, двориштима, халама – људи су морали да се скину до доњег рубља или потпуно голи. Нагота није споредан детаљ: она је прво оружје понижења, прва пукотина у идеји да и последњи сат припада жртви, одузимање било какве наде и потпуно понижење жртве. На рекама је већ поломљен лед и припремљени отвори у који ће се бацати људи; лед је те зиме био прилично дебео, што показују и фотографије. Жртве се доводе, поређају, и митраљеска паљба „коси“ тако да тела одмах пропадају у воду. Ко остане на леду – завршава ударцем секире у потиљак и гурањем у хладну реку. На обалама, у двориштима, на улицама, убијана су и деца. У неким местима, мајке су теране да баце сопствене малишане у ледене рупе; у другим, гледале су како им бајонетима пресецају тела. У појединим извлачењима лешева током топљења леда нађене су вреће са дечјим телима, руке везане жицом – да брже потону. Један део заробљеника је задржаван да гура лешеве својих сународника и сапатника под лед, да чисти обалу, па тек онда и сам ликвидиран – злочинци бришу своје трагове рукама својих жртава. Док једни пуцају, други претурају по кућама и становима, ваде новац из џепова мртвих, односе накит, намештај, ћилиме. Нагота и смрт се удружују с отимачином: и тело и огњиште морају бити осрамоћени или уништени. Посебно у појединим селима Шајкашке, жене се силују пре него што буду убијене; постоје сведочанства о одсецању дојки, унакаженим лешевима – знаци садизма, не „војне логике“.

Новосадска рација даје „урбану варијанту“ исте матрице: затворени град, спуштене завесе, унутрашња сударања између живота и смрти. На Штранду, у серијама, колоне су одвођене и стрељане, тела поринутa у ледене воде Дунава. Унутар дворишта, дечји крици и мајчини позиви, па пуцњи. Неколико дана су довољни да град памти вековима.

Оно што Рацију чини идентичном покољима и јамама широм НДХ нису само жртве и бројеви, него сценариј: примат понижења над „ефикасношћу“, убијање из непосредне близине, ритуал лишавања достојанства над „просто казненом мером“.

Усташка пракса у НДХ гради се око ручних, непосредних начина убијања. Кама, маљ, секира, јама, „србосек“ – технологија је на нивоу личног додира, исто као на леду Тисе и Дунава. Порекло је другачије (псеудо-„државотворна“ геноцидна доктрина), изговори другачији (борба против „четничке опасности“, „комунистичке опасности“ и „шизматика“), али извођење је исто: растргнути душу жртве пре него што јој се растргне тело.

Паралела је превише: Дехуманизација српског, јеврејског и ромског становништва и кроз (не)дело и кроз вербално понижење.  Усташки кољачи жртве називају „стоком“, „власима“, „гадовима“; хортијевски извршиоци у Рацији исто тако третирају гола тела на студени као нељуде над којима је „дозвољено“ све.

Креативност зла: Над јамама – такмичења у клању, у логорима „рекорди“ у броју закланих; на леду – комбинације паљбе, секире, маљева, тестера, наредбе мајкама и очевима да посматрају. У оба случаја, смрт није проста егзекуција – она је представа, она је ритуал садизма и понижења жртве, намерно монструозно и свирепо изведена да би угушила било какав отпор, било какву наду, било шта што би потомке или сроднике жртава даље чинило човеком – потпуно одузимање људског достојанства и свођење човека/жртве на ниво животиње и још ниже на ниво небића, небитне појаве у овом свету.

У НДХ – бебе на бајонетима, деца у логорима; у Рацији – малишани у снежним двориштима и леденим рупама. У оба случаја, уништавањем деце убија се нада у будућност читаве заједнице.

У НДХ – клања у црквама, гажење светиња, изругивање вери заједнице; у Рацији – нагота као обред: свлачење на мразу, убијање свештенства исто као у НДХ, постаје „анти-богослужење“ злу.

Као у Бачкој, и у селима и логорима НДХ пљачка прати клање: новац, накит, ћебад, одећа, све што има било какву материјалну вредност.

Етос злочина је исти где је живот жртве вредан само онолико колико може језив, монструозни злочин да изазове страха и колико жртва може да се опљачка. У том смислу, Рација није „мађарски случај“;  она је огледало исте мржње која је у НДХ постављена као систем.

Да бисмо били прецизни, „идентичност“ не значи дословно копирање злочина по некој издатој наредби, него препознатљив образац.

Првенство понижења над „ефикасношћу“. Да је главни циљ била „безбедност“, злочини би били брзи. Уместо тога, у оба окружења, крвник инсистира на спектаклу: довести, скинути, ругати се, мучити, понизити, дехуманизовати, рашчовечити жртву и на крају је убити.

Идентичан «потпис» злочинаца. Рука мора да осети топлоту крви, очима се гледају очи жртве. Отуда нож, секира, бајонет; отуда ледена рупа у коју се баца, а не „просто“ метак с даљине.

Тело као платно поруке. Одсечене уши, носеви, извађене очи, унакажени лешеви – у НДХ; исти метод понижења у Бачкој: голотиња, насиље, иживљавање, ударци у потиљак, бацање у мрачни понор залеђене воде.

Сведоци као мета. Родитељима се показује смрт деце; деца гледају смрт родитеља. У оба случаја, психолошки ефекат прелази на целу заједницу: „видели сте – можете проћи на исти начин“.

Брисање трагова као завршни ритуал. Јама је на недоступном месту, нема сведока, жртве се масовно спаљују, лешеви се гурају под лед, сведоци се убијају последњи. Злочин се труди да остане неиспричан – али вода и земља ипак проговарају.

Ову идентичност не можемо назвати случајном: она произилази из истог циља – не само физичког, него симболичког елиминисања жртве као бића с именом и презименом, нацијом, вером, домом.

Дехуманизација. Најпре се у свакодневном говору намеће наратив којим се дехуманизује жртва, тај наратив постаје део сленга, језика, нове нормалности у говору: „шизматик“, „четник“, „паразит“, „нижа раса“. Кад се та матрица утисне у свест масама, емпатија се искључује: туђа бол постаје небитна, туђа смрт „санитарна мера“. Усташка и хортијевска пропаганда раде исто: од човека направе метафору „угрожавања“, тако да злочин, ма колико био монструозан, делује као одбрана вере, нације, државе. Тај наратив одбране деценијама, па и век касније, остаје као апологија злочина.

Групна динамика и индуковање садизма. Злочин ретко чини појединац. У чети, воду, стрељачком строју, крвник добија подршку и поделу кривице – не чини то сам. Старији „мајстори“ уводе новајлије – перверзно занатство се преноси: иницијације (ко је „мушко“ и „спреман“), наградe (плен, алкохол, похвале), праве се шале током чињења злочина како би се новајлије охрабриле да мисле да је то сасвим уобичајена ствар, да ту нема ничег лошег, то је не само патриотско дело већ и сасвим природно. Садизам тако постаје норма групе.

Патологија личности. Није сваки извршилац „банални чиновник“. У врху и на терену, често делују психопатске личности: они који уживају у отимању, силовању, касапљењу људи, који измишљају нове начине мучења жртве. У таквих рат извуче потиснуту звер, али и идеологија пружа изговор: „служим нацији/вјери“. Тамо где нормалан човек устукне, психопата долази до екстазе јер постаје „херој“ заједнице/идеологије коју наводно брани. На жалост, код неких нација, одсуство денацификације након Другог светског рата, потврдило је „исправност“ монструозних злочина, те су реални негативци, од којих су неки и осуђени као ратни злочинци, постали хероји нације.

Пропуст да се колективно казне поједине заједнице, те да прођу катарзу, доводи до убеђења да где није било казне – није било ни кривице. Где нема суда и сведока, где вода односи тела, где се баланс страха нагне на страну оружја, границе падају. У јеку победа Осовине, убице верују да ће историја бити на њиховој страни; у тренутку зверства, морал је „луксуз“. Тек када лед попусти и лешеви изроне, јавља се истина коју су хтели да избришу. Међутим ако се на тој истини не инсистира, ако се препусти забораву, она прети да се понови!

Пљачка није нуспојава – она учвршћује злочиначки циклус: тело се понижава, дом се пљачка, заједница се осиромашује. Злочин добија материјалну дивиденду што држи извршиоце у затвореном кругу „награда“.

Терапија кривице кроз радикализацију. Што дубље крвник уђе у злочин, то мање може назад. Зато се често види ескалација: ко је почео да бије, убрзо креће и да коље; ко је крао, убрзо и силује; ко је гурнуо првог под лед, брзо постаје „вреднији“ у монструозности и довитљивости како да смисли што страшнији и свирепији злочин. Радикализација служи као анестезија савести: кад си већ толико у крви, мораш доказати себи да си „у праву“ – а то се чини још већом свирепошћу.

Историјски наративи (о „хегемонији“, „туђинској колонизацији“, „отетим земљама“) пуне погон националистичких митологија које противника цртају као вечитог непријатеља.

Верска маркираност даје прогону „свети“ тон: православље као „шизма“, српски идентитет као „непомирљив“. Отуда покушаји присилних покрштавања у НДХ и омаловажавање православних обреда: ударити у душу да би се сломило тело.

Реваншизам и страх чине остало: реванш за историјске поразе, страх од „пете колоне“, страх од будуће моћи Срба. Страх рационализује прекомерну силу; реванш тражи симболичко понижење: не само „победи“, него „понизи“.

Када се све ово споји са ратном амнестијом (насиље као „нормалан“ алат), добијамо средину у којој монструозност бива очекивана. На том тлу ниче иста биљка у два суседна врта: НДХ и окупирана Бачка и Барања.

Окупатори у ратовима стрељају таоце, пале села, интернирају. Али овде видимо нешто друго: упорност у блиском, ручном, дуготрајном мучењу. Уместо „ефикасне“ репресије, преферира се ритуално убиство. То значи да је идентитет жртве (српски/православни, често и јеврејски/ромски) циљ по себи, а не просто „ризик безбедности“. Насилник хоће да код себе избрише слику жртве као човека: не само да умре жртва, него да умре убеђена да је мање вредна од човека, да није човек.

Зато Рација није „само“ злочин против цивила, него школа садизма; зато усташке јаме нису „само“ геноцид, него ритуално понижење. У томе је мерило по коме их можемо звати идентичним: исти култ срамоћења, не само истребљења.

Појам човека у хришћанској традицији полази од истине да је човек створен „по лику и подобију Божјем“, као икона Божја. Као такав сваки човек има потенцијал да постане бог по благодати, да се обожи. Злочини које смо описали теже управо ка томе да лик и подобије човеково униште, да образ изобличе. Зато нагота на студени није „техника“ него наметање стида; зато нож у очи није „метод“ него обезличење; зато наредба мајци да баци дете у лед није „лудачки хир“ него изругивање мајчинству као симболу човечности. У антрополошком кључу, овде се не убија само тело, него се уништава основна симболичка мрежа која чини човека човеком: стид, светиња, мајчинство, породица, дом – звучи познато? Да, и многе савремене идеологије примењују исте методе и имају исти циљ, можда мање насилним методама и монструозно, али једнако ефикасно.

Паралела са првим хришћанима није ствар реторике него ствар структуре: у римским аренама, пре смрти иде пародија (разгаћивање, ругање, претварање тела у спектакл), затим мучење, потом егзекуција. Циљ просто није само убиство хришћанина, него смрт као представа моћи. Стога Римљани прво дехуманизују прве хришћане, називајући их непријатељима човечанства, непријатељима царства, поретка, реда, закона, итд. Потом их истребљују као бића која нису достојна да се назову људима.

И српски новомученици ХХ века, у НДХ и под хортијевцима, носе ту исту линију: у тренутку крајњег понижења, изостаје одрицање. Из многих сведочења о току страдања мученика у НДХ или Бачкој током Рације, избија тишина достојанства: „Само ти, дијете, ради свој посао“ – рекао је Свети старац Вукашин из Клепаца усташи, који док му је секао тело, захтевао да виче усташке пароле. Та реченица није досетка; она је антрополошки отпор: не дозволити да ме претвориш у своју слику, не допустити да мој лик постане оправдање твог садизма. Идентичан отпор обезличењу се догодио и током Рације у Бачкој у Чуругу. Током преметачине куће и подрума православног свештеника Василија хортијевци су га ударали кундацима тако да је непрестано посртао и падао. У једном тренутку је протина кћерка Мара на мађарском језику упитала војнике – Зашто нам ово радите? Официр јој је уместо одговора ударио шамар, од којег је пала низ степениште. Када се придигла, узвратила је шамар официру који је одмах упуцао из већ припремљеног пиштоља. Још у свесном стању, лежећи у сопственој локви крви, Мара се поново обратила свом џелату – Још један, молим! Официр је у њу одмах испалио и други метак и са презиром је упитао – Хоћеш ли још један? Једва чујним гласом, одговорила је – Да, молим! Тада је крвник у Мару испалио и смртоносни трећи хитац.

Из мартириолошке перспективе, памћење није пука историографија. Оно је литургија сећања: враћање именима онима чије је име било забрањено; облачење голих у достојанство светости.  Када говоримо да су злочини у НДХ и у Бачкој идентични у садизму и монструозности, ми не спајамо „две статистике“; ми именујемо један грех против лика и подобија Божјег, почињен двема рукама исте демонске идеје.

Култура сећања стога није просто пребројавање побијених жртава, већ сећање на жртве као личности, као људе који су припадали одређеној заједници, вери, култури, поднебљу. Људе који су пре свега били ЉУДИ, насупрот настојању њихових џелата. Примарни циљ културе сећања је онемогућити покушај џелата да обезличе жртве.

Антрополошки императив који из овога следи није освета, него очување границе: у језику (да не називамо људе „стварима“, животињама, и свим оним чиме се човечност човека унижава или деградира), у обичајима (да стид и светиња опстану као заштита слабих), у праву (да се и најмоћнији сусретну са судом), у образовању (да се прошлост учи не да би се живела, већ да се не би поновила). Тек потом следи праштање: не заборав, него сећање острашености, без тежње за осветом – јер је управо тежња за осветом то што чини зачарани круг мржње.

Али прича о праштању без истине је само маска којом покривамо своју немоћ. Истина о идентичној монструозности злочина у НДХ и током тзв. Рације не сме бити тиха. Све док имамо снаге да јасно говоримо о томе шта се догодило нашем народу током Другог светског рата, дотле ће лик жртве бити јасан и онакав каквим га је Бог створио по образу своме. И дотле ће свако ново време имати морални образац и потпору да препозна тренутак када се опет креће са дехуманизацијом зарад уништења лика Божјег у човеку.

***

Усташки злочини у НДХ и злочини хортијевских снага у Бачкој 1942. Нису само сродни него имају пуно поклапање у кључним обележјима: у методима (блиско, ручно, садистичко), у симболима (нагота, изругивање, унакажавање), у праксама (присилно гледање смрти ближњих, пљачка), у циљу (не само убити, већ понизити, не само искоренити живот, већ избрисати лик). Рација у Бачкој, нарочито у Шајкашкој и Новом Саду у јануару 1942, јесте „ледено огледало“ истог зла које у јамама и логорима НДХ има своју „земљану верзију“. У оба случаја, деца нису била поштеђена; у оба, жене су понижене и осрамоћене пре него што су усмрћене; у оба, дом је опљачкан и разорен; у оба, заједници је изречена пресуда на смрт, а потомци су ућуткивани да не говоре о злочину у име неких нових виших идеала који су опет потирали лик Божји у човеку. Континуитет разарања човека као иконе Божје је настављен.

И зато је памћење нужно, без еуфемизама, без трговине с истином. Памћење је део заштите човечности у временима мира, залог будућности. Кад год у јавном дискурсу чујемо говор који људе или заједницу дехуманизује, таргетира, треба да знамо: ту почиње пут ка леду и јами. А кад год по имену призовемо страдале, ми враћамо лик ономе коме је био отет – то је највиши смисао историјског одговора.

Непрестано понављање истине о монструозности злочина је једини начин да се она сачува. За то су потребни воља и снага, потребна је одлучност у борби против свих оних мрачних снага које не престају да се боре против истине.

Уколико пристанемо на неистину и заборав, пристајемо и на ревизионизам и релативизацију злочина. Цена таквог пристајања и ћутања је понављање историје, понављање злочина.

Уместо закључка додајемо говор Митрополита Иринеја бачког о релативизацији злочина у НДХ:

«Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце. Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори? Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста. Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха.“

Извор: КЦНС