Дака Поповић: Рација није изведена без знања и учествовања Немаца

Дака Поповић: Рација није изведена без знања и учествовања Немаца

Почетком XXI века Рација као тема и даље изазива интересовања историчара, публициста и новинара. У мемоаристици није забележено пуно сећања на Рацију, а и она малобројна сведочанства била су сакривена од очију јавности. Међу њих свакако спадају мемоари и сећања чланова знамените новосадске породице Поповић: Даке, министра, банкара и сенатора у Краљевини Југославији; Душана, бечког старијег сина, и рођеног брата Алимпија, пароха у Успенској и Алимпијевој цркви у Новом Саду. Као угледни грађани предратног Новог Сада, браћа Дака и Алимпије Поповић оставили су вредна сведочанства о дешавањима током окупације Новог Сада током Другог светског рата. Душан Поповић је припадао млађој генерацији која је пред рат била повезана са Комунистичком партијом Југославије.

Током Априлског рата 1941. године Дака Поповић је био мобилисан као резервни инжињеријски капетан II класе. Његова ратна јединица имала је задатак да врши поправке путева и мостова. Након капитулације војске Краљевине Југославије избегао је заробљавање и вратио се у Нови Сад, где је провео дане окупације повучен од јавности. У својим Сећањима која су припремљена 2019. године Дака Поповић је оставио кратку забелешку насловљену Сећање на новосадску рацију 1942. Она почињу са догађајем од 17. јануара 1942. године када је у његов стан око 19 часова дошао униформисани послужитељ новосадског великог жупана др Петра Фернбаха. Он му је пренео хитан позив да одмах крене у кабинет великог жупана који га је тамо чекао. Како су тих дана хапшења Срба по Новом Саду била честа, Дака Поповић се спремио као да ће бити затворен од стране окупационих власти. Испред кабинета великог жупана затекао је на окупу инжењера Светозара Станковића, др Јована Ненадовића, Павла Поповића Пецијуа, др Милоша Петровића, др Обрада Милутиновића и инжењера Данила Кананског. До састанка је дошло на иницијативу Павла Поповића Пецијуа, венчаног кума великог жупана Петра Фернбаха, који је предложио списак угледних Новосађана које је требало позвати.

Након што су ушли у кабинет мађарског великог жупана који се налазио у палати Дунавске бановине, Петер Фернбах са којим се Дака Поповић први и једини пут сусрео поздравио је присутне. А затим је на Дакино изненађење рекао како сматра „за природно што су господа дошла да се интересују за догађаје у Жабљу“. Пошто је изостао разговор, у кабинет је одмах ушла службеница којој је велики жупан почео да диктира записник са састанка. У уводном поглављу била су наведена имена свих присутних у кабинету. Затим је велики жупан дао кратак предисторијат догађаја који су се одиграли између 4. и 9. јануара 1942. године у Жабљу и Чуругу. Поред тога, у записник је ушло и то како су Срби у Шајкашу спремали за православни Божић устанак, али га нису спровели. У својим сећањима Дака Поповић је на време открио ту умишљену устаничку претњу. Истовремено, према његовим сазнањима, било доказано како су концпт организацију водили ка Новом Саду.

Након што је навео како ће из тог разлога мађарска војска извршити „чешљање“ у Новом Саду, њега је прекинуо инжењер Светозар Станковић који је приметио како је грађанска управа успоставила ред у Новом Саду, као и да мисли да нема разлога за мешање војске у делокруг грађанских власти. Међутим, велики жупан је остао при свом ставу да ће се војска ипак ангажовати у Новом Саду, као и да „чешљање неће ићи у рукавицама“. Сталним потенцирањем радње „чешљање“, према Дакином мишљењу, он је очигледно имао намеру да застраши присутне како би од њих добио неку врсту изјаве лојалности и признања права Мађарске на територију Бачке. У свом даљем диктату он је замерио новосадској српској интелигенцији што не преузима ништа да српски народ одвраћа од превратничких идеологија и акција. На ово му је Дака Поповић скренуо пажњу како су све српске културне и друштвене организације ућутане, те да је јој једино остала да „животари српска црква, која има друге задатке“. Жупан је на то одговорио како је мађарска влада дозволила излажење једног српског дневног листа у Новом Саду, и да би српска интелигенција преко њега упутила на српски народ и формирала међу Србима Бачке патриотско расположење према мађарској домовини. Велики жупан је потом наставио да диктира и опет је поменуо „чешљање“ војске у Новом Саду, да би на то Павле Поповић Пецић са извесним ироничним нагласком приметио „само да то чешљање у Новом Саду не буде онако као оно у Жабљу“.

Пошто је завршио са својим диктатом, велики жупан је одредио за сутрадан као овериваче записника Павла Поповића Пецијуа и др Милоша Петровића, а затим је све присутне отпустио. У својим Сећањима Дака Поповић не даје одговор да ли је записник потписан од стране два оверивача, али наводи како је велики жупан у уторак 20. јануара 1942. године отпутовао на састанак са својим претпостављенима. Већ сутрадан 21. јануара, према Сећањима Даке Поповића, мађарска војска је према унапред утаначеном списку започела своје зверско „чешљање“ над мирним грађанима, женама и децом, Србима и Јеврејима. Он бележи како је слушао од сведока да су мађарским зликовачким војницима ишли немачки војници Милетићевом улицом и фотографисали моменте убијања. Убрзо после тога у мартовском броју пештанске немачке ревије са југа Südost Rundschau читао је како су Немци из Баната открили организацију шајкашког устанка. Такође указује на чињеницу да је у једном од децембарских бројева 1941. године новосадски Reggeli Újság донео вест како је на једном лову у Печки био лично и Фон Јагов са војством немачких мајина у Бачкој. Ове вести и догађај ком је присуствовао навеле су Даку Поповића да закључи како „чешљање“ није обављено без знања и суделовања Немаца.

Зборник радова, Матица српска, 80 ГOДИНA OД ПOГРOMA У ВEЛИКOJ РAЦИJИ КОРАК ДАЉЕ КА ЗАЈЕДНИЧКОЈ БУДУЋНОСТИ