Дело Владике Иринеја Ћирића – спасавање српских малишана из Шарвара у Мађарској, готово заборављено

Дело Владике Иринеја Ћирића – спасавање српских малишана из Шарвара у Мађарској, готово заборављено

Вечерње Новости објавиле су чланак Јелене Лемајић о улози свештенства Епархије бачке и Св. владике Иринеја Ћирића у спасавању деце из логора Шарваш у Мађарској – из готово извесне смрти спасли су 2.800 српске деце и 180 мајки са одојчадима.

Ово племенито дело, нажалост, неправедно је прекрила мрежа заборава. О њему се врло мало зна. Баш као и о владики Иринеју Ћирићу (1884 – 1955), једном од најобразованијих и најеминентнијих архијереја свог доба.

На владичанском трону затекао га је рат и мађарска окупација 1941. Црква у Србији је била у врло тешкој ситуацији: њени архијереји су убијани, затварани и протеривани, а сам патријарх Гаврило Дожић био је ухапшен и затворен у манастиру Раковица, а потом пребачен и у злогласни логор Дахау.

– Ратна 1942. била је изузетно тешка за Србе у Бачкој и већ на самом почетку обележена масовним страдањем и рацијом. За мање од месец дана, убијено је око 4.000 Срба, Јевреја и припадника других националности, на територији Новог Сада, Старог Бечеја и Шајкашке – прича Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада.

– Злочин над цивилним становништвом, који су починили мађарске власти и део локалног мађарског становништва, спроведен је само са једним циљем, а то је био коначна десрбизација подручја где је српско становништво било у већини. Током тих ледених дана, под притиском је посебно био епископ Иринеј Ћирић, јер није имао моћ да заустави те страшне злочине. Чак је био присиљен да изда проглас верницима Епархије бачке. У тим тренуцима надао се да ће, бар на тај начин, мало ублажити гнев окупатора. Није му остављена могућност избора, јер је запрећено још страшнијим последицама по Новосађане.

По завршетку рата тај текст је епископу узет за зло.

Те зиме до владике Иринеја стижу и вести о страшном положају српског живља у логору Шарвар у Мађарској, где је на самом почетку рата, прогласом злогласног мађарског регента Миклоша Хортија и Хитлеровог истомишљеника, одведено више од осам и по хиљада људи.

То су били солунски добровољци и њихове породице који су у бачку равницу дошли 1921. Иако логор није био као они у НДХ, људи, а понајвише деца, умирали су од тешког рада, нехигијене и глади.

Свештенство Епархије Бачке слало је вагоне помоћи у храни, лековима, одећи, чак и сламу која је служила као простирка… Први покушаји да се помогне интернираном народу и да се спасу бар деца почели су од црквене општине суботичке и проте Станише Михајловића.

Није, међутим, све ишло како треба док се својим ауторитетом није укључио владика Иринеј. Мађарске власти с пролећа 1942. дозволиле су да се из логора изведу дечаци до 14 и девојчице до 15 година. Владика Иринеј упутио је и допис црквеним општинама Епархије Бачке да верници прихвате децу, да се не боје да ће због тога бити гоњени, јер акција има одобрење надлежних власти.

 

– Из Шарвара у Бачку је укупно стигло 16 транспорта са 2.812 деце, 188 одојчади и 184 породиље. Највише деце је смештено у Новом Саду, њих 710, у Сомбору 598, Србобрану 112, Суботици 110, Бачкој Паланци 106, Молу 102, Стапару 95, Змајеву 95 и Сенти 74, али их је било и у многим другим местима у Бачкој – прича Гордана Петковић.

– Акција спасавања деце из Шарвара обухватила је и словеначку децу, јер се у овом логору налазило и 600 Словенаца. Срби су били расположени да их приме, што је епископ Иринеј подржавао, тако да су српске породице у Бачкој збринуле 206 малих Словенаца.

Међу спасеном децом било је много болесне, а уз подршку владике Иринеја почеле су да се формирају и болнице.

– Око 470 деце боловало је од туберкулозе, па су и Бачкој формиране две болнице: у Новом Саду и на „Водици“ у суботичком насељу Александрово – наводи Светислав Рајшић у свом делу „Српски православни храм Вазнесења Господњег“.

– Посебан задатак био је спасавање мајки са одојчадима које су биле смештене у Српској читаоници при храму у Александрову.

Болнице су радиле првенствено захваљујући редовним прилозима црквених општина, добровољним прилозима верника, али и несебичној помоћи лекара и апотекара свих националности. Многи од њих били су Јевреји, који су неколико година касније страдали у Холокаусту.

Епископ Иринеј је крај рата и ослободиоце дочекао на балкону Градске куће у Новом Саду.

Само два дана касније доспео је у кућни притвор, јер је, и поред свега што је током рата урадио, сматран за издајника. У притвору је провео 17 месеци. Архијерски Синод СПЦ је интервенисао, а представку за његово ослобађање поднели су и угледни Новосађани који су нагласили да су Срби у Бачкој од првог дана окупације били изложени зверском уништавању и да је његова борба била усмерена на бригу и збрињавање оних који су на различите начине

страдали.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

 

Главни народноослободилачки одбор Војводине молбе није уважио, али против владике није покренут судски процес и није осуђен. Дужност у својој епархији преузео је поново марта 1946.

Августа исте године у Оџацима приликом освећења капеле у парохијском дому, док се спремао за службу, извукли су га у двориште и претукли. Ђакон је покушао да га заштити телом, али је владика добио повреде од којих се никада није опоравио.

 

 

ДОБРОТВОРИ

УЗ владику Иринеја и проту Станишу Михајловића, у акцији спасавања српске деце учествовали су и др Коста Хаџи, Јован Ћулум, Драгутин Симић, др Милош Рафајловић, др Радивој Миладиновић и многи други угледни Срби.

 

ШКОЛОВАЊЕ ОД МОСКВЕ ДО БЕЧА

РОЂЕН као Иван Ћирић у Сремским Карловцима, од оца Исидора српског народног црквеног секретара, и мајке Евелине, основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Новом Саду, Духовну академију у Москви, Филозофски факултет у Бечу где је одбранио и докторат.

Замонашио се уочи Божића 1908. у манастиру Хопово, а 11 година касније постваљен је за епископа тимочког. На место првог човека Епархије бачке долази 1921. године и њоме је управљао 33 године.

 

 

Јелена Лемајић

 

 

Новости