Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ II

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ II

Током догађаја који су обележили страдање српског народа у време окупације који су свој врхунац имали у геноцидним акцијама окупационе власти током погрома за време трајања такозване Рације, најпре треба истаћи и рад светог Иринеја на очувању канонског јединства Српске Православне Цркве, како на простору тадашње Краљевине Мађарске, тако и на читавом њеном канонском подручју. Овој теми је посвећено неколико поглавља у наведеном документу, посебно у поглављима: „Прикарпатска Русија и образовање Угарске Православне Цркве“ и „Пропаганда против Српске Православне Цркве“.

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ

Услед почетка рата и војног слома Краљевине Југославије на простору окупираном од стране Краљевине Мађарске нашле су се три епархије Српске Православне Цркве. То су, поред Епархије бачке, биле још Епархија будимска и Епархија мукачевско- пријешевска у Прикарпатској Русији, која се налазила на простору данашње источне Словачке и мањим делом западне Украјине. Епархија мукачевско-пријешевска је од стране мађарских власти била одмах обезглављена тако што је Епископ Владимир као неко ко је дошао са територије Србије, сматран за досељеника, завршио најпре као затвореник у кућном притвору, а касније протеран у Београд. Та епархија преживела је многе недаће, о чему свети владика Иринеј исцрпно говори у више својих извештаја Светом Архијерејском Синоду у Београду о томе да је епархија обезглављена, да су многи храмови уништени и да су свештеници протерани са парохија, до тога да су Мађари по сличном принципу који је рађен у Независној држави Хрватској покушавали да успоставе некакву Угарску Православну Цркву. Чак је било и покушаја да се оснује некаква Мађарска епархија. Мађарске власти су то у више наврата покушавале и то је свети владика Иринеј истрајно успевао да осујети. У више наврата се обраћао мађарском министру просвете и вера, који је био задужен за то питање. Они су просто, као што имамо случајеве и у данашње време, државним актом доносили одлуку о оснивању некакве црквене јединице или, ето, у овом случају поменуте цркве, аутономне или аутокефалне, као што су касније замислили. Свети владика био је у непрестаном контакту, колико су му то тадашње прилике дозвољавале, са Владиком будимским Георгијем Зубковићем и у тој комуникацији и координацији заједнички су, на крају, успели да спутају те разне покушаје за оснивање црквене организације на простору тадашње Мађарске, односно за разбијање јединства Српске Православне Цркве. Један од таквих покушаја био је довођење, раније рашчињеног свештеника из Будимске епархије, Милана Дакића на једну од парохија на северу Бачке, који је на том простору вршио разне агитације и проповеди које су биле у складу са мађарском државном политиком. По наводима Епископа бачког светог Иринеја исти се „усудио да служи Литургију у Хоргошу у српском православном храму“.

Одломак из књиге „СПОМЕНИЦА ПОГРОМА У БАЧКОЈ 1941./42. ГОДИНЕ“