Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ III

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ III

Сам свети владика Иринеј је, поводом настојања да сачува Цркву и народ, у два наврата боравио у Будимпешти и тим поводом се једном приликом састао и са самим Регентом Хортијем. Интересантно је поменути да је Мађарска, у циљу спровођења замисли за оснивање Угарске Православне Цркве, донела одлуку да се установи Православни Богословски факултет у Будимпешти. У ту сврху су покушали чувеног архимандрита Стефана Илића, настојатеља манастира Светог Стефана у Сомбору, да поставе за једног од наставника. Владика је то смислено спречио тако што је водио преписку са архимандритом, рекавши му да не сме ништа да одговара тамошњим властима док не добије од њега одобрење и благослов, које му, наравно, никад до краја рата није ни послао. Таквим разним препискама, одуговлачењима, али и јасним противљењима мађарским властима, успели су Владика Георгије и Владика Иринеј да зауставе ову намеру.

Свети владика је поред овога веома исцрпно известио о страдању храмова и свештенства на подручју Бачке епархије. Један од интересантних примера је насилно одузимање храма у Бачкој Тополи, који су мађарске окупационе власти најпре затвориле, протерале српско становништво, а затим је тај храм додељен Римокатоличкој Цркви на коришћење. Други такав случај је био покушај да се отме и уништи храм у Кнежеву у Барањи, иначе, задужбина краљевске породице Карађорђевић.

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ II

Веома важно у његовом деловању је то да је упркос свим тим ратним недаћама успео да сачува црквену имовину, како парохијску тако и епархијску, чак и патријаршијско пољопривредно земљиште, које се налази на територији Бачке епархије, а било је одузето и стављено под секвестар, односно принудну управу мађарских власти.
Свети владика је непрестано инсистирао код државних органа да се та имовина врати, да се, колико је то могуће редовно, убирају приходи, али само у оној мери у којој је то било корисно за Српску Цркву и никако није пристајао ни на какве компромисе са мађарским властима.
Рецимо, један од таквих примера је и покушај да се врати део имања манастира Ковиљ, међутим, увидевши да они желе да један део имовине задрже, а други врате у посед манастира, одговорио је да не пристаје ни на каква делимична, половична, решења. Инсистирао је да се врати сва имовина, и није желео да пристане на такво решење.

Поред остале покретне и непокретне имовине, мађарски окупатор је, приликом заузимања Бачке, одузимао и православна гробља. У свим већим местима заветне крстове на путевима и раскрсницама трудили су се да на било који начин уклоне, правдајући то функционисањем саобраћајница, те да њима ту није место и слично. Владика је о свему овом хитно тражио извештаје свих подручних црквених општина и управа парохија, вршио посредовања и успео да неки од тих крстова не буду уклоњени. Окупатор је у данашњем Бачком Соколцу однео црквено звоно и 56.000 комада цигала прибављених за изградњу храма. Мађарска школска управа је захтевала да се настава православне веронауке мора предавати на мађарском језику. Истовремено, окупационе власти су захтевале да се изводи из матичних књига морају издавати на мађарском језику, као и да се парохијски печати употребљавају на мађарском језику. Свети владика Иринеј наводи да је у Кањижи био случај да је полиција запленила парохијски печат због српског ћириличног натписа.

Одломак из књиге „СПОМЕНИЦА ПОГРОМА У БАЧКОЈ 1941./42. ГОДИНЕ“