Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ IV

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ IV

Истина је да се владика по разним питањима често обраћао мађарским властима, дописима министру финансија, министру просвете или министру војном.
Пример таквог случаја била су обраћања министру војном по питању ангажовања како свештенства, тако и уопште православног живља, најпре у радничким батаљонима, а касније и мобилисањем у војне одреде мађарске војске.
И ту је свети Иринеј у одређеној мери имао успеха. У првим ратним годинама, његове интервенције су биле безуспешне, што и сам сведочи, док су од 1943. године, његова заузимања за народ делимично имала успеха.
Сваки од тих појединачних дописа владика наводи по деловодном броју у свом извештају.

То није био једини сегмент који се показао као успешан у његовој делатности током периода рата. Окупаотор је доносио драконске пресуде против српског становништва путем преких и војних судова, нарочито против омладине. То је био разлог због ког се начешће обраћао властима да помилује или ослободи осуђенике и затворенике. Као један од таквих примера сам свети владика у реченом извештају наводи заузимање за Светозара Тозу Марковића, једаног од оснивача Покрајинског народноослободилачког одбора Војводине. Доста је било осуђеника на смрт, за које је он својим ангажовањем, ипак издејствовао помиловање или пуштање на слободу. „Често је било успеха, а било је и неуспеха“ наводи владика. Ваља напоменути да је било много оних за које се залагао, а који су били осуђени на смрт или породице осуђене на расељавање, због деловања, наводног или стварног, у партизанским јединицама, што у сваком случају побија тврдње из послератног периода да је он био народни непријатељ. Молио је, уједно, и за амнестију на смрт осуђених југословенских официра.

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ III

Због неометаног функционисања живота и рада Цркве и уопште народа, радио је на покретању школа и разних течајева, како омладина не би изгубила на образовању и писмености током ратног периода. Тако је, између осталог, у Владичанском двору у Новом Саду основао богословски течај, где су богослови и студенти Богословског факултета са подручја епархија будимске и бачке могли да код професора, који су имали адекватну спрему, полажу испите и да никако не буду на губитку. Сличан случај је био покретање школа при епархијској болници, у којима су били ангажовани новосадски учитељи. Чак је био и покушај покретања школе при шарварском логору, будући да је велики број деце тамо био заточен и како та деца не би остала неписмена и не би изгубила на образовању.

Поред организованог рада болнице у Новом Саду и спасавања и збрињавања деце у породицама широм Бачке епархије, свети владика је организовао и разне видове помоћи, између осталог и допремање хуманитарне помоћи како по разним насељима, тако и у логорима који су били организовани по територији Бачке епархије, али и по читавој Мађарској. Свети владика је организовао прикупљање новчане помоћи која је била исплаћивана свим оним државним чиновницима, радницима и другима који су били обесправљени самим разбиjањем наше дотадашње државе. На тај начин је омогућено, поготово у зимским периодима, да им се исплаћују принадлежности и то све организовано из средстава што црквеноопштинских, што од добровољних прилога који су прикупљени по Новом Саду и осталим местима у Бачкој. Добар део тих средстава покривен је приходима са црквених имања, када су иста, његовим старањем, враћена током 1943. и 1944. године.

Одломак из књиге „СПОМЕНИЦА ПОГРОМА У БАЧКОЈ 1941./42. ГОДИНЕ“