Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ VII

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ VII

Тако је било и случај са погромом српског живља у јужној Бачкој током такозване Рације, односно крволочног пира окупационих снага над српским становништвом, али и уништавањем имовине и пљачкама, које су пратиле ове страшне догађаје, када је свети владика састрадавао са својим народом трпећи страшне притиске, претње и уцене које су дуготрајно нарушиле његово здравље.

Наиме, на концу 1941. године, Владичански двор у Новом Саду посетио је генерал-лајтнант Ференц Фекетехалми-Цајднер. Пошто није том приликом затекао владику у Владичанском двору, Фекетехалми је другог дана Божића 1942. године, поново посетио Нови Сад и Владичански двор. Епископ је већ био обавештен о страховитом одмазди над становништвом Шајкашке. Од светог владике Иринеја је, ненајављени посетилац, изричито захтевао да напише проглас којим би народ позвао на мир и покорност и истом приликом осудио комунизам, а чак је понудио припремљен текст. Свети владика Иринеј је то одбио и разишли су се свако у свом уверењу — Фекетехалми да је обавезно послато по питању прогласа, а свети владика да га не мора писати. Сасвим је јасно да је овај проглас био намењен Србима у Новом Саду, односно да је погром био раније планиран, јер је остао без икаквог ефекта према Србима у Шајкашкој, где су злочини отпочели већ 4. јануара. Неколико дана касније, владика је примио допис из кабинета Регента Хортија са позивом за сусрет у Будимпешти. Пријем није дуго трајао, нарочито после питања упућеног Регенту Хортију у вези са догађајима у Шајкашкој и спомињање страдања проте Влашкалића. Свети владика добио је одговор од Хортија да нема никаквих сазнања о томе и на томе је аудијенција завршена. Владика се 15. јануара, у касним вечерњим сатима, вратио у Нови Сад.

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ VI

Дан уочи почетка погрома и зверстава у Новом Саду, 20. јануара, Фекетехалми је стигао у Нови Сад, што довољно говори о тежини предстојећих догађаја. Град је подељен на рејоне, спискови за ликвидације су били већ припремљени, а појединачне мађарске патроле су кренуле у Рацију по деловима града. Преко проте Драгојлова, Фекетехалми је пренео одлучан захтев да владика упути проглас. Други дан Рације објављен је проглас који је епископ Ћирић, без могућности избора, морао да напише. Свети владика је у свом исказу истражитељу, после рата, писмено изјавио да „када је проглас тражен од мене док сам био слободан, ја сам одбио да га напишем. Насупрот томе, када је две недеље после тога тражен од мене у сасвим изузетним приликама, у којима ја нисам имао слободан избор на коју страну да се одлучим, ја сам био присиљен да напишем проглас. Но, када се упореди мој проглас са концептом који је тражио од мене, види се да сам ипак много мање дао него што се од мене захтевало. Ја проглас сматрам за изнуђен, и не признајем га за свој.“ У том моменту двор је блокиран од стране окупационих трупа, док је пред двором официр чекао да му епископ преда текст, за који му је речено да би могао ублажити судбину Срба. У том тренутку увелико траје легитимисање, претреси станова, пљачкање и одвођење становништва, као и убиства по свим деловима града. Убијено је и неколико свештенослужитеља, владичиних блиских сарадника. Није познато како је дошло до тога да стигне наредба о заустављању такозване Рације, тачније иживљавања над живима и мртвима у Новом Саду. Остало је у сећању једног броја Новосађана, који су тада били деца, у сећању да је управо захваљујући интервенцији свештеноисповедника епископа Иринеја код Регента Хортија стигла наредба о обустављању акције. Тешко је оценити колико таква сећања могу бити поуздана, али можемо рећи да нису без основа, упркос чињеници да о томе нема потврде у документима.

Све наведено је само део његове плодoносне, али и мукотрпне, пастирске службе. Овај пастир Цркве Христове у веома тешким временима и у комплексним историјским околностима, пројавио је идеал хришћанске љубави, не штедећи себе и не остављајући своје стадо ни у најтежим тренуцима.

Одломак из књиге „СПОМЕНИЦА ПОГРОМА У БАЧКОЈ 1941./42. ГОДИНЕ“