Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ VIII

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ VIII

По ослобођењу, свети Иринеј био је оптужен да је народни непријатељ и издајник. У читавој ствари као највећи проблем истицано је, између осталог, његово чланство у Угарском сабору. Конкретно, 1943. године, епископу Иринеју је понуђено чланство у Горњем дому Мађарске, у моменту када долази до заокрета односа према српском народу, па би одбијање понуде било схваћено као одбијање пружене руке помирења, због чега се он чланства и прихватио. Међутим, сам тај његов пристанак на чланство у том државном телу, му је узет за зло, иако је он свега у два наврата боравио у парламенту ради састанака на корист и за добробит српског народа, као и за очување црквених послова. Ослободиоци су му то узели за зло и сматран је издајником.

Поред тога, за зло му је узета и већ споменута такозвана посланица — проглас, који је писан 1942. године, а потребно је поново нагласити, под претњом и под веома неразјашњеним околностима. Суштина је била да је, будући изложен претњама, позвао путем те посланице свој народ у епархији, да са једне стране прихвате окупациону власт, а са друге стране оптужи делатност народноослободилачког покрета. Ово друго посебно, пошто су Мађари под тим изговором и организовали такозвану Рацију, која је била само повод за наставак погрома и зверска убиства над, првенствено, српским живљем.

Одмах по ослобођењу, свети владика је био затворен и стављен у кућни притвор, у којем је провео седамнаест месеци, све до почетка 1946. године. За то време, дужности управљања у епархијским пословима, обављао је његов архијерејски заменик, прота Никола Драгојлов. Епископу Иринеју било је забрањено да одлази у Београд на седнице Светог Архијерејског Синода и на заседање епископске конференције. Није му било дозвољено ни да врши богослужења у дворској капели.

Ђакон Мирослав Николић: ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ ИРИНЕЈА ИСПОВЕДНИКА, ЕПИСКОПА БАЧКОГ, ТОКОМ ПЕРИОДА ОКУПАЦИЈЕ VII

Дужности у епархијским пословима преузео је 16. марта 1946. године, а како је то све дуго трајало, надао се да ће ослобођењу моћи слободно да се креће по епархији. Напротив, већ после пар месеци по изласку из кућног притвора, десило се неколико инцидената. Поред учесталих вређања и добацивања на улици у Новом Саду, најуpeчaтљивији инцидент био је приликом одласка на освећење капеле за парохијске потребе у тада новооснованој парохији и црквеној општини у Оџацима.

Овај случај имао је озбиљне последице по светог Иринеја. Сам тај догађај узроковао је многе тегобе и болести, од којих је касније владика и преминуо. На Преображење 1946. године, Владика је возом дошао у Оџаке. Дочекао га је велики број православног народа, али међу народом је било и припадника партијске организације који су одмах извршили напад на светог владику. Дошло је до туче, у којој је владика примио више удараца, а чак му је и брада чупана. Народ је успео да владику, колима на брзину, извуче из гужве и да га отпрати до парохијског дома. Како ови злочинци нису били задовољни учињеним, организован је поновни напад на светог владику у самом парохијском дому.

Приликом тог напада више свештеника је претучено, а тадашњи ђакон је задобио убод ножем. Сам свети владика је примио више удараца, од којих неколико у главу.

После ових догађаја, светитељ се сасвим повукао у Владичански двор, ретко је излазио ван Новог Сада, увек брижљиво пропитујући свештенике какво је стање и шта се дешава по епархији.

Успевао је да функционише у периоду од 1949. године, када је писан овај Извештај, па све до 1951. године, и редовно је обављао дужности епархијског архијереја. После тога је, пролећа 1952. године, затражио једногодишње одсуство ради боловања, које му је и одобрено. За то време, све дужности у епархији обављао је тадашњи патријарх српски, Викентије (1890–1958), који се лично заузео да владика Иринеј буде у свему добро збринут. Понудио се да обезбеди штагод је потребно и по питању послова по епархији и по питању лечења, било да је то одлазак у иностранство, било ван епархије, или у самој епархији. Нажалост, после те једногодишње паузе, владика никад више није ни преузео управљање епархијом, пошто је болест узела маха. Један извештај сведочи да је, вероватно од претрпљених удараца, добио закрчење крвних судова на мозгу. У епархијској архиви, постоји документ из 1953. године, којим је овлашћен његов брат Стеван да може преузимати његове принадлежности и да се може старати о свим потребним пословима у вези са његовим лечењем. Такво стање је трајало све до 5. априла 1955. године, када је преминуо. Тиме је и окончана његова архипастирска служба, његов живот, али и његово деценијско страдање.

Одломак из књиге „СПОМЕНИЦА ПОГРОМА У БАЧКОЈ 1941./42. ГОДИНЕ“