ДР ЉИЉАНА ДОЖИЋ: ПОГРОМ У ЧУРУГУ

ДР ЉИЉАНА ДОЖИЋ: ПОГРОМ У ЧУРУГУ

 

 

Како је почео Погром у Чуругу?

 

Свако ко је одрастао у Чуругу, растао је са свешћу o страшном злочину који се десио у јануару 1942. године. То су приче које су се преносиле са колена на колено и које су уткане у сваког од нас, у све Чуружане. У свечаном холу наше основне школе у Чуругу налазе се табле на којима су исписана имена страдалих у Рацији. Као мала, сваки пут када сам тамо чекала часове, читала сам имена тих људи. Поготову сам, као свако дете, била посебно дотакнута када бих видела да је неко дете страдало. Та свест о једном страшном злочину који се десио у нашем месту, у којем су страдали многи невини људи, мучени и зверски убијени, нешто је што сви ми који смо одрасли у Чуругу носимо у себи. Када сам почела да радим у Архиву Војводине сусрела сам се са документима који говоре о тим догађајима, са сведочанствима људи који су преживели те дане. За мене је то била једна потпуно нова димензија, односно поглед на оно што се десило у Чуругу. Једно је када вам причају о страшном злочину који се десио у прошлости, када о томе читате у литератури, а потпуно нешто друго када видите толико докумената која говоре о томе. На сваком документу видите име и презиме особе која је страдала или била сведок, која наводи да се „тада и тадаˮ нешто десило њему или „том и томˮ човеку и како се то десило. Постоји и близу триста педесет фотографија страдалих у чурушкој Рацији, са основним подацима о свакој жртви. Жртве више нису само име и презиме већ људи са својом животном причом из које су зверски отргнути. У Архиву Војводине се чува велики број ових сведочанстава и ово моје излагање је засновано на њима. Ова документа се налазе у фонду Комисије за утврђивање ратних злочина окупаторâ и њихових помагача у Војводини, која је основана после Другог светског рата са циљем да утврди ратне злочине, починиоце злочина и прикупи доказе који то поткрепљују, како би починиоци на основу њих били процесуирани пред надлежним судовима.

О узроцима догађаја не бих говорила, зато што је тема врло комплексна и широка и заслужује посебно време само за њено разматрање. Непосредни повод за Рацију био је сукоб мађарских фашиста са Шајкашким партизанским одредом, односно дêлом његових бораца који су били на Пустајићевом салашу у жабаљском риту. У овом окршају, који се одиграо 4. јануара 1942. године, животе је изгубило десетак мађарских војника и исто толико је рањено, што је послужило као непосредан повод за све оно што се касније десило у Шајкашкој, Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану у јануару 1942. године.

 

Да ли су становници Чуруга осетили да им се нешто спрема?

 

Према сведочанствима у које сам имала увид, да. Осетили су. Од тренутка када су мађарске окупационе трупе у априлу 1941. године ушле у село, кренула је одмазда над српским становништвом. У првим данима после уласка мађарске војске животе је изгубило тринаест Чуружана, а много мештана је било ухапшено и мучено. Српском и јеврејском становништву је новом аграрном реформом одузимана земља. У јесен исте године поново долази до масовнијих хапшења, процесуирања, погубљења, одвођења у злогласну „Армијуˮ, а одатле у затворе и логоре у Мађарској и Немачкој. Цела окупациона 1941. година је била пуна несигурности, страх се увукао у српско становништво. Што се тиче Рације, у сведочанствима се наводи да су многи од њих – што добронамерно, што злурадо – упозоравани од стране мађарског живља из Чуруга да ће бити Рације, да ће убијати Србе и да ће Срби имати крвав Божић. Протојереј Павле Дожић, чурушки свештеник, после рата је сведочио да је чуо на пијаци како су Мађарице говориле Српкињама које су куповале свеће: „Шта ће вам свеће када ћете ваш Божић дочекати у јендецима?ˮ Према сведочанствима, непосредно пред Рацију међу српским становништвом се увелико говорило о претећим изјавама Мађара, као например: „Ако ко од Срба о Божићу запали свећу, ја ћу му дати прасе печено.ˮ Битно је напоменути да, како је са једне стране постојао страх српског становништва, тако су и међу мађарским живљем ширене гласине да Срби планирају побуну и да спремају устанак већих размера за православни Божић, а претходно за католички Божић диверзантске акције. О томе се није причало само у Чуругу већ у свим шајкашким крајевима. Правила се атмосфера међусобног неповерења између српског и мађарског становништва и припремао се терен за спровођење Рације.

 

Четврти јануар је управо време када се православни верници припремају за Божић. Ви сте поменули опомену да многи Срби неће дочекати Божић. Зашто је изабран баш дан када православни хришћани прослављају најрадоснији хришћански празник?

 

Сукоб са Шајкашким одредом је био 4. јануара, што је мађарским окупационим снагама послужило као непосредни повод да већ истог дана почну са хапшењима и погубљењима. У ноћи између 5. и 6. јануара дошло је до новог сукоба бораца разбијеног Шајкашког одреда и мађарских фашиста, што је послужило као повод за одлучнији обрачун са Србима, односно за масовна хапшења на Бадњи дан, 6. јануара, и за масовна погубљења на Божић. Божић je најрадоснији хришћански празник и спровођење Рације у време Божићних празника носи у себи велику симболику и поруку. Треба напоменути да су и у другим местима рације и убијања вршени на велике православне празнике: у Шајкашкој на православни Божић, у Новом Саду на Богојављење и Светог Јована, а у Бечеју на Светог Саву.

 

На којим местима у селу су све извршена масовна убиства Чуружана?

 

Четвртог јануара, непосредно после сукоба са борцима Шајкашког одреда, ухапшено је двадесет и пет највиђенијих Срба и Јевреја из Чуруга. Они су тог истог дана погубљени и бачени под лед на Тиси. Рација је настављена и наредних дана, много већом жестином од 6. јануара, јер је опет непосредно пре тога, ту ноћ, између 5. и 6. јануара, дошло до још једног сукоба са деловима Шајкашког партизанског одреда. Када се каже Шајкашки партизански одред, неко може помислити да је то био велики одред са много бораца. Не, то је била шачица људи. Било их је четрдесетак на Пустајићевом салашу, били су врло слабо наоружани и у том тренутку они нису могли имати никакву велику ратну моћ у односу на бројчано и, у оружаном смислу, много надмоћнијег непријатеља. Те ноћи је дошло до сукоба са шачицом људи који су побегли после првог сукоба и то је послужило као повод за још већа страдања.

Најмасовнија хапшења су била на Бадњи дан, 6. јануара. Када читам пријаве које су сачуване у Архиву Војводине, готово на свакој је наведено време извршења злочина, односно када се и не зна тачно време извршења, зна се када је из куће одведен – „Шести јануар, шести јануар, шести јануар…ˮ Дакле, све ово се дешава на Бадњи дан. Масовна убиства Чуружана су вршена у два велика житна магацина, Новаковом и Лампеловом, у основној школи, у згради општине, а појединачна убиства и по кућама и на салашима.

Рацију у Чуругу вршили су војска и жандармерија заједно са мађарским становништвом, које је после сукоба 4. јануара било наоружано. У Рацији су учествовали цивили из села, али и цивили из Темерина, Бачког Градишта и других околних места који су са тим циљем доведени у Чуруг. Мађарски фашисти су кренули по кућама за које су сматрали да су сумњиве и претресали су их. Увек је повод за претрес била сумња да је у кући сакривено оружје, да се крију комунисти, да постоји радио-уређај који у том тренутку нису смели да имају. Претрес је био праћен злостављањем и пљачком. Многи људи су већ приликом тих претреса страдали. Убијени су у својим кућама, двориштима, испред кућа. Многи су претучени, мучени. Ухапшене људе су водили ка центру села и многи су изгубили животе на том путу, на улици. Ухапшене су одводили у зграду основне школе, као и у Лампелов и Новаков магацин. У општинској згради је постојао затвор и у њему су били затворени многи ухапшеници. Људи доведени на ова места били су зверски мучени. Мађарски фашисти су их тукли и иживљавали се над њима. Документа сведоче о злочинима које ум не може да појми. Било је убистава мале деце на очи родитеља, силовања девојака пред свима, на очиглед мајки. Нису им давали воду, ни храну, приморавали су их да пију своју мокраћу. Једној  девојци су секли груди, тестерисали удове, а једном човеку су укуцали клин кроз уши. Доктору Ђорђу Јовановићу су тестерисали удове, а онда га враћали свести са инјекцијама, само да би био свестан када наставе са мучењем. На крају су сви убијени и бачени под лед Тисе.

Масовна хапшења су почела 6. јануара, а масовна убиства на Божић, 7. јануара. Тога дана, око пола осам увече, у Новаковом магацину је један човек приликом устајања случајно ударио у стуб на којем је била петролејска лампа. Лампа се померила, а мађарски фашисти су у исти мах почели да вичу да је кренула побуна. На улазу у магацин се налазио митраљез из којег је, истовремено са овим повицима, кренула паљба. У исти мах креће и паљба из десет пушака. Живан Попов, човек који је успео да преживи ове догађаје, у свом сведочанству наводи:

 

„Сада је у магацину настао пакао. Вика до неба се чула. Сваки је легао доле у уверењу да ће се спасити. Многи су попадали јер су изгинули. Ова паљба је трајала скоро један сат, а Фаркаш је стално наређивао пуцање. Лелек у сали, ропац, јаук тешко рањених наткриљивао је паљбу. А паљба је ишла даље.ˮ

 

Чурушки парох Павле Дожић, који је био сакривен у кући поред Новаковог магацина, у свом сведочанству наводи:

 

„За време пуцњаве у магацину, од кога сам био пет метара у соби, чула се из њега страховита писка, цика, дрека, запомагање, урлање, ропац, гласови који су ми стално у ушима, а које човек није у стању да опише. Ово је трајало отприлике један сат.ˮ

 

У том тренутку у магацину је било између четири и пет стотина људи, а према сведочанству Живана Попова две трећине њих је убијено током ове паљбе. Ова наводна побуна је била повод да се исто тако крене са масовним егзекуцијама и на другим местима где су људи били затворени, тако да је сат времена селом одјекивала рафална паљба. После тога, преживели су морали да беживотна тела износе из магацина и стављају их у сељачка кола, која су потом одвожена до Треће рампе, где су убијени бачени под лед. Рањенике који су јаукали и запомагали мађарски фашисти су убијали тако што би их проболи бајонетом или претукли гвозденим рудама. На крају су оне који су преживели одводили у општинску зграду, у „плајашеву собуˮ, где су вршена најбруталнија убиства. Људи су излазили из „плајашеве собеˮ у општинско двориште, на излазу су их чекали мађарски фашисти са секиром и будаком и ударали до смрти. Ова погубљења су трајала целу ноћ и настављена су 8. јануара. Запањујућа је систематичност и организованост злочинаца. Данило Николин у свом сведочанству наводи:

 

„Овако уморене жртве одмах су товарили у кола и одвозили, а да су се притом веома журили и радили по принципу поделе рада. Једни су убијали, други одгртали са врата, трећи утоварали у кола, а четврти одвозили. Некоји су одмах загртали крв од жртава која је остала у дворишту и прочишћавали место да могу даље радити.ˮ

 

Требало је затрти све трагове злочина и не оставити сведоке у животу. Масовна убиства у Новаковом и Лампеловом магацину преживели су само Живан Попов и Петар Кекић, дечак који је тада имао девет година. Било је појединаца који су раније изведени и премештени у општинску зграду у затвор, одакле су касније пуштени и тако су успели да преживе. Сведочанство Живана Попова, јединог преживелог из Новаковог магацина, један је од најзначајнијих извора о догађајима током чурушке Рације. Преживео је само сплетом срећних околности. Живан Попов је био у Новаковом магацину када је кренула рафална паљба и рањен је у десну плећку. Међутим, у том тренутку је био довољно прибран да се претвара да је мртав, јер све оне који су били рањени мађарски фашисти су убили. Мислећи да је мртав, ставили су га на кола, али, на срећу, на сам врх. Живанов брат је такође био рањен, и он се правио да је мртав, али су њега ставили у друга кола на дно. Морао је да се помера јер су друга беживотна тела била на њему. Мађарски фашисти су приметили да има живих у тим колима и убили су га. Друга срећна околност за Живана је била то што су кола на којима је био – у питању су кола која су вукли коњи и која je требалo да однесу лешеве до такозване Треће рампе, до живе Тисе где је била пробијена рупа у леду и где су беживотна тела бацали под лед – била заостала у односу на остала. Такође, нису била под пратњом и он је две улице пре изласка из села успео да искочи са њих. Кочијаш није приметио. Живан Попов наводи да га је један Мађар који је живео у близини видео када је искочио, али да га није пријавио. Тако рањен је побегао, али како је било снега и већ је свитало, мађарски фашисти су по траговима приметили да је неко скочио са кола. Кренули су за њим. Живан се сакрио у шупи у кукурузовини код Душана Живкова, али су фашисти видели трагове који су водили до те куће и у току дана су два пута долазили и тражили га. Вршили су претрес, али Живана Попова нису успели да пронађу. Он је увече кренуо ка својој кући, како каже, преко башта и када је прескочио последњи зид до своје куће затекао је мађарског стражара који је, видевши га, почео да пуца. Живан је побегао у рит и онда се преко рита вратио својој кући. У кући је имао, још за време Краљевине Југославије, ископано склониште за напад из ваздуха и ту се сакрио. У склоништу је био сакривен три месеца, све до тренутка док га нису потказали. Јавио се жандармима који су га отпустили. Одмах после тога, бојећи се за свој живот, отишао је из Чуруга прво у Нови Сад, а касније за Бегеч. Када говори о овим догађајима Живан Попов наводи да је могао да побегне јер је рана коју је имао била лака, те је успео да се спасе. Поред оног шта сам навела, посебно ми је у његовом исказу привукло пажњу и то да су све жртве биле опљачкане, узимали су им новац, скидали им капуте, ципеле и сву ону гардеробу која је могла да буде употребљена. Каже да су њему скинули ципеле, пошто су биле у добром стању. Кренули су да скидају и чарапе, али када су видели да је једна чарапа закрпљена онда су му их оставили. То ми се урезало у сећање.

Рација у Чуругу је трајала до ноћи између 9. и 10. јануара, када су заустављена масовна убијања. У документима се такође наводи да је војнички камион односио лешеве и пут Жабља, тако да претпостављам да је део њих бачен под лед у Тису код Жабља.

 

Да ли постоје коначни подаци колико је убијених у Чуругу?

 

Коначни подаци не постоје. Такође, постојећи подаци се међусобно разликују. Према непотпуним подацима Комисије за утврђивање злочина окупаторâ и њихових помагача у Војводини, који су утврђени непосредно после Другог светског рата, страдало је око 770 људи, а према Звонимиру Голубовићу животе је изгубило 897 људи. Александар Вељић је успео да идентификује 1.357 жртава. Постоје и неке друге тврдње, да је реч о много већем броју жртава – о две хиљаде, о три хиљаде и тако даље. Када се говори о утврђивању броја страдалих, битно је да напоменем зашто Комисија у том тренутку није могла имати коначан број жртава. Рад Комисије се заснивао на подацима добијеним појединачним пријавама о почињеним злочинима за време рата, које су оштећеници или сведоци подносили месним повереништвима овог тела. Oсновни предуслов да један злочин буде забележен је то да je неко тај злочин пријавиo. Уколико није имао ко да пријави злочин, он као да се није ни десио. То се, например, дешавало са злочинима над Јеврејима – у рату су животе изгубиле целе породице и Комисији није имао ко да пријави њихово страдање. Исто се десило и у Чуругу, целе породице су ликвидиране и после рата није имао ко да пријави њихово страдање.

 

Ко је све привођен и ликвидиран? Који је био мотив за хапшење?

 

Прво, још 4. јануара су ухапшени највиђенији људи, они за које се сматрало да имају утицај у селу и да су претња мађарским властима – учитељи, свештеници, лекари, богати трговци и ратари, занатлије и други. Рација је имала и економски мотив, па су тако хапшени и ликвидирани богатији Чуружани. Сви претреси кућа и хапшења су били праћени пљачком. Према сведочанствима на које сам наишла у документима, мађарским цивилима, међу којима је било много сиромашних људи, обећавана је економска добит од Рације, обећаване су им куће, имања. У документима се наводи да им је „свашта обећаваноˮ, а да до краја ништа од тога нису добили, осим „крвавих ципела, одела и капутаˮ, јер имовина није отишла у руке сиромашних него у руке неких других људи. Мотив за убиства целих породица је био имовинске природе – да кућа, земља, трговине, да то све пређе у власништво других људи. Рација је била мотивисана и на националној и на верској основи. То се види кроз документа и кроз сведочанства људи који наводе како су се мађарски фашисти опходили према њима и шта су им говорили када су им претресали кућу, када су их хапсили и када су убијали жртве. Током Рације било је и мотива личне природе.

Православни свештеници су били посебна мета у Рацији. Сматрани су предводницима српског народа у бунту према мађарским властима. У чурушкој Рацији убијена су два свештеника, Бранко Вакањац и Павле Костић. Бранко Вакањац је међу првима ухапшен и убијен, 4. јануара 1942. Павле Костић је тек био постављен за свештеника у Чуругу, дужност је примио 1. јануара 1942. године. Он и његова супруга Бисерка су на Божић ухапшени на чурушкој железничкој станици, приликом доласка, са коферима у руци. Павле Костић је убрзо после спровођења убијен, а недуго затим и његова супруга, о чијој судбини постоје забележена потресна сведочанства. Неколико сати по хапшењу, Бисерку Костић су у пратњи једног мађарског официра пустили кући. Када су стигли, официр јој је наредио да угреје кућу и да га ту ноћ дочека као жена. Бисерка се успротивила и одговорила му је да она има свог мужа, на шта јој је официр рекао да је њен муж убијен и да у тренутку када са њим прича мужа више нема. Бисерка је успела да побегне код свог ујака и ту је провела ноћ. Сутрадан ујутро отишла је код Милутина Вујкова, где су је мађарски фашисти убрзо пронашли и убили заједно са Милутиновим родитељима. Трећи чурушки свештеник, прота Павле Дожић, сплетом околности је успео да преживи Рацију и његова сведочанства представљају значајан извор за проучавање ових догађаја. Првог дана Рације са породицом се склонио у кућу свог таста, која се налазила непосредно поред Новаковог магацина. Прота Павле Дожић наводи да су се мађарски фашисти после Рације изненадили што је он жив, односно да је код њих очигледно дошло до одређене врсте забуне. Они су знали да у селу постоје два пароха и да су два пароха погубљена, па су мислили да је он тај који је убијен други, не знајући да је Павле Костић управо постављен за свештеника у Чуругу.

 

Како су живели Чуружани после овог злочина, како су изгледали наредни дани у селу?

 

После Рације, читаве улице у селу су опустеле. Празне куће, остале без станара и надзора, биле су мета пљачки и развлачења имовине од стране мађарских фашиста. Војска је и даље била у селу, људи су привођени на саслушања. Било је изнуда новца под претњом смрћу. Становништво је било у великом страху, а застрашивање народа је настављено. Двадесетог јануара је већ било нових погубљења у Чуругу. Мађарски фашисти су из новосадске „Армијеˮ довели шесторицу људи који су били осуђени за комунистичко деловање и јавно су их стрељали у општинском дворишту. Осуђеници су били из Ковиља, Новог Сада, Госпођинаца и Гардиноваца. Нико од њих није био из Чуруга, а погубљени су у Чуругу. Пре извршења пресуде позван је парох Павле Дожић да их причести. Он је под принудом присуствовао погубљењу, после чега је и сам саслушаван, јер су мађарски фашисти мислили да је био један од сведока убијања и мучења за време Рације. Као што сам раније напоменула, злочинци су се трудили да не буде сведока крвавих догађаја, убијали су их.

 

Да ли се зна ко је био организатор ових злочина? Да ли им је суђено?

 

Најодговорнија лица за злочине почињене током Рације су процесуирана пред војним или цивилним судовима после Другог светског рата. Неки су кажњени непосредно по ослобођењу 1944. године. Међутим, многи су побегли и никада им није суђено. Комисија за утврђивање злочина окупаторâ и њихових помагача у Војводини је утврдила 355 цивила као одговорна за злочине почињене током Другог светског рата у Чуругу, а од тога чак 317 за злочине почињене за време Рације.

Др Љиљана Дожић је архивски саветник у Архиву Војводине у Новом Саду.

 

Одломак из књиге „ИЗ СМРТИ У БЕСМРТНОСТ – Погром у Бачкој 1941 – 1944. године“, Беседа