ГЕНОЦИДНА ПОЛИТИКА МАЂАРСКЕ ОКУПАЦИОНЕ УПРАВЕ У БАЧКОЈ И БАРАЊИ (1941–1942): Систем терора, протеривања и демографског инжењеринга над српским становништвом

ГЕНОЦИДНА ПОЛИТИКА МАЂАРСКЕ ОКУПАЦИОНЕ УПРАВЕ У БАЧКОЈ И БАРАЊИ (1941–1942): Систем терора, протеривања и демографског инжењеринга над српским становништвом

Историјски токови који су обележили простор Бачке и Барање у првим годинама Другог светског рата представљају један од најмрачнијих примера планског насиља, системског терора и организованог затирања једног народа у дугој и сложеној историји српско-мађарских односа. Догађаји који су се одиграли између 1941. и 1942. године нису били пуки изливи локалне мржње ни спорадични акти освете након војне окупације. Они су били део промишљене, државно санкционисане политике која је имала за циљ да се вековна српска присутност у овом региону разори, да се њено становништво претвори у мањину без снаге и без могућности отпора, и да се омогући радикална етничка трансформација простора у корист мађарског националног корпуса.

Почетак мађарске окупације у пролеће 1941. године обележен је моменталним избијањем насиља, хапшењима, понижавањима и првим организованим убиставаима. Само неколико дана након уласка хонведа и жандармерије, локалне власти су успоставиле механизме репресије који су били толико свеобухватни да се већ тада могло наслутити да инциденти нису изоловани, већ део ширег плана. Формулација из наређења министра унутрашњих послова Мађарске од 15. априла 1941 — која је Србе означила као „непоуздане“ — створила је правни и идеолошки темељ за систематско уклањање читавих заједница. Тај документ није био пука бирократска одредба; био је то политички сигнал да су протеривања, хапшења и интернирања дозвољени, пожељни и неопходни за „безбедност државе“. Чињеница да су први таласи насиља били усмерени управо против највећих и најкомпактнијих српских средина јасно указује да је примарни циљ био да се етничка структура простора што брже измени.

Понижавање колона протераних Срба, које су пролазиле кроз мешовита насеља, показује степен дехуманизације који је већ у раној фази окупације постао нормализован. Мештани мађарских села нису излазили да пруже воду, хлеб или људску подршку; напротив, излазили су да их вређају, пљују и бију. Деца и жене су били изложени истом понижењу као и мушкарци, што сведочи да се на Србе више није гледало као на људе у невољи већ као на непожељно, непријатељско присуство које треба уклонити, исмејати и понизити. Такав јавни однос, као што показују бројни примери у историји других геноцида, представља предуслов за прихватање много тежих злочина који следе.

Убрзо након првих протеривања уследиле су масовне ликвидације. У Новом Саду је поручник Јожеф Фаркаши спроводио методички организовану политику убистава по унапред сачињеним списковима. Људи су извлађени из цивилног затвора, везивани и одвођени до обале Дунава, где су стрељани или живи бачени у реку. Њихова имовина је преузимана, а породице протериване. Сличне сцене одигравале су се у Молу, где је по локалном наређењу убијено тридесет Срба, уз монструозна леворучна мучења: одсецање делова тела, унижавање, сакатење, бацање у воду. Ови злочини нису били актови беса, већ прорачуната демонстрација силе, пажљиво режирана да би се у свакој српској кући пробудио страх који паралише и спречава било какав отпор.

Насиље није заобишло ни духовне структуре српског народа. Православни свештеници су били изложени малтретирањима, хапшењима, интернирањима, па и ликвидацијама. Имали су улогу симбола националног идентитета, носиоца духовног ауторитета и чувара традиције, те је њихово систематско уништавање имало дубљи циљ: разарање моралне кичме заједнице. Супротно томе, у више наврата забележена је активна улога појединих римокатоличких свештеника у злочинима. Свештеник Иван Гертнер, који је лично убио двадесет пет невиних Срба, представља један од најпотреснијих примера. Али постојали су и они који су звонили црквена звона док су колоне мученика пролазиле кроз насеља, чиме су ритуализовали понижење и дали злочину неку врсту наопаке, перверзне „сакралности“. То је смисао духовног злочина: не само физички повредити човека, него поткопати његов космички поредак, његову веру у Бога, правду и морални смисао историје.

У паралели са насиљем над људима спроведено је и системско уништавање имовине. Срби су истеривани из кућа и натеривани да носе најосновније ствари, које би им често већ у следећем месту биле одузете. Радило се о постепеном, али плански организованом одузимању свега што је један народ вековима градио. Село Сириг, које је буквално сравњено са земљом, представља парадигматски пример. Од 1.215 становника уништено је 243 куће. Такав чин разарања није могао имати други циљ него брисање трагова српског присуства, слично методама примењиваним у другим европским геноцидима, где се упоредо са уништењем људских живота уништавала и материјална култура, гробља, храмови и куће.

Упоредо са прогоном Срба одвијала се најмасовнија акција колонизације у историји овог региона. Мађарске власти су већ у мају 1941. започеле довођење колониста из Мађарске, Секеља, Буковине, Ердеља и других области. На хиљаде нових породица усељавано је управо у српске куће, често само неколико сати након што је претходна породица протерана или стрељана. Сваки такав чин представљао је симболички нож у срце једном народу: не само да је прогнан и понижен, него је његов дом дат некоме другом, његово огњиште преузето као ратни плен, његова имовина подељена као награда за лојалност окупатору. До 1943. године број мађарских колониста у Бачкој достигао је више од педесет хиљада, а број протераних и убијених Срба више стотина хиљада. То се не може тумачити другачије него као пример етничког инжењеринга, осмишљеног да једну етничку групу „разблажи“ до непрепознатљивости, а другу ојача до доминације.

Страхоте у логорима попут оног у Бачкој Тополи остају један од најпотреснијих сегмената окупације. У логору је било затворено више од хиљаду Срба, који су свакодневно били подвргавани мучењима која превазилазе границе људске представљивости. Описани методи — непрестано батинање по глави, телу и табанима, утапање водом, ломљење костију, психичко сломљивање — указују на то да су џелати уживали у својој улози. Чин чије је сврхе да потпуно понизи, разори и одузме човеку његово достојанство показује јасну интенцију: жртва није требало само да буде убијена, већ уништена као личност, као припадник народа, као носилац културе.

Најдраматичнији моменат мађарске окупационе политике свакако представља рација из јануара 1942. године, која је била кулминација свих претходних облика терора. Иако о њој у овом конкретном корпусу текстова нема детаљне статистике, јасно је видљиво да је она била логички исход свих политика које су је претходно припремиле: идеолошког обележавања Срба као „опасности“, правног негирања грађанских права, медијског подгревања мржње, организованих прогона, масовних стрељања, колонизације и дехуманизације. Рачија није била реакција на догађаје, већ инструмент унапред припремљене стратегије чији је крајњи циљ био не само да се казни, већ да се застраши, поколеба, обеснажи и трајно редукује српско становништво у оквиру Бачке.

Све ове чињенице заједно откривају да политика мађарске окупационе управе у Бачкој и Барањи 1941–1942. године испуњава све критеријуме геноцидне намере. Ово није био низ локалних инцидената нити производ ратног хаоса, већ системски осмишљен и државно организован процес чији је циљ био разарање једног народа, његово протеривање, убијање и замена другим становништвом. Злочини у Молу, Новом Саду, Сиригу, Кули, Петровом Селу, Суботици и безброј других насеља сведоче о једној истој матрици деловања. Било да је реч о стрељању, мучењу, протеривању, одузимању имовине, уништавању цркава или колонизацији, циљ је остајао исти: трајно уклонити Србе као значајан етнички фактор.

Историјска свест има обавезу да ове догађаје не запечати само у научним текстовима, него и у колективном памћењу народа. Заборав би био нови слој неправде, јер би ускратио достојанство жртвама и омогућио понављање истих структура зла. Научни приступ овом периоду не служи да би се распламсавала мржња, већ да би се очувао историјски интегритет и спречило ревизионистичко умањивање геноцидне политике која је на овом простору спровођена.