Главно ратно поприште — Футошка улица

Главно ратно поприште — Футошка улица

Нападачи су се били делом угнездили и у куће које нису биле српске. Око 6 h ујутро одлучило се неколико немачких људи, међу којима и писац ових редова, да оду у кућу Ха­баг, да би, ако је могуће, добили оружје, јер ништа није стра­шније него без оружја, у овој језивој гунгули, бити изложен свим случајностима. Успут смо срели пред финансијском ди­рекцијом једну трупу мађарских војника, који су са пуш­кама на готовс заустављали сваког пролазника тражећи ору­жје. .. На асфалту су лежале испаљене чауре. Где сте пуцали? — питамо их. Један подофицир је показао на синагогу: «На ону куполу. Оданде су пуцали на нас».

Пред Хабагом је стајао огромни зелени камион а пред њим један немачки војник са шлемом и пушком. Немачки војници — кликтао је у нама. У сали и на углу куће Хабаг наишли смо на ратну слику. Два лака митраљеза претечи су уперила своје цеви према вратима и напоље кроз један про­зор. Лица митраљеза су била смела, бледа и неиспавана лица, на све спремна. Око једног стола доручковали су немачки војници, међу њима један официр, пуни душевног мира. И они су изгледа неиспавани. Ми смо тражили пушке. Немамо ни више — гласио је одговор. Распитивали смо се о ноћашњим догађајима. «Дивља пуцњава, ништа озбиљно» — одговoрио нам је друг Отгајер. Више ништа нисмо могли дознати. Нешто смире­нији отишли смо опет кући да бисмо утешили своје породице. У међувремену је штектало и грмело и даље као да су сви ђаволи пакла сишли на земљу. Неметани прошли смо поново крај мађарских стража. Били смо сада већ стари познаници. Оружје нисмо имали, на жалост, ни сада. У току дана је по­чело терибљење бандитских гнезда. Камиони су јурили кроз улице, мале трупе мађарских војника са ручним оружјем и лаким митраљезима потрчавале су улицама и пентрале се на све сумњиве отворе на таванима и у баште. Пред нарочито сумњиве куће долазили су тенкови и пуштали своје тешке ми­траљезе да грме, а пушке су се орили с прозорских окна на све стране. Становништво, које се охрабрило, помагало је војницима. При томе се није могао избећи напад и на куће војницима. При томе се није могао избећи напад и на куће у којима су, само у фантазији узбуђених људи, виђени не­пријатељи. Главно ратно поприште била је, како се за сада дознаје, Футошка улица. Шта се догодило у српском кварту, у такозваној Салајки, не да се још сагледати. У Футошкој у­лици су се бандити утврдили на северној страни, тамо између јединог купатила и Лакотне улице (Ellibogen Gasse). Изгледа да су се они ушуњали кроз баште и дворишта на таване већине кућа које нису припадале Србима и да су одатле пуцали на школе прекопута у којима су били смештени војници. По­себно упориште била је жандармеријска касарна, а на дру­гој страни пореска управа. Против ових гнезда мађарске трупе су усанчиле неколико пољских топова и почеле неми­лосрдно да их гађају. Између касарне и Лакотне улице оста­ло је само мало неоштећених кућа. Најтеже оштећена била је двоспратница архитекте Цоцека, прекопута гимназије, одакле се, са другог спрата, како се чуло, пуцало из стана једне српске породице. На фасади ове куће виде се отвор и од погодака, прозори и ролетне су уништени а и намештај је тешко оштећен. Тешко је оштећена и жандармеријска касарна, кућа трговца Пушића, где су други бандити били сакривени, на­даље пореска управа, на којој је торањ на углу јако оштећен, као и многи кровови зграда приземних кућа. Све у свему, овај крај Футошке улице изгледао је као право ратно по­приште. На овоме месту било је палежа много мртвих, који су били нагомилани у једном кућном улазу поред гостиони­це »К белом волу«, а одатле су даље транспортовани.

На жалост, није недостајало ни трагичних догађаја и жаљења вредних заблуда. Једној таквој заблуди пао је као жртва познати новосадски трговац Јулиус Милер…

Дивља пуцњава грмела је целог понедељка, са кратким прекидима, а почела је да јењава тек са приближавањем ве­чери. Током дана пристигле су и мађарска пешадија и коњица. Одaхнувши, становништво је кренуло на починак… Но, мир није трајао дуго. Око поноћи пуцњава је поново отпочела, али је, као по договору, трајала само кратко време да би се, након сат и по, као по команди, опет проломила. У уто­рак око 8 h луда пуцњава је поново оживела пуном снагом. Опет је праштало са свим угловима и у свим крајевима, то­пови су грмели а митраљези штектапи. Овога пута киша метака се сручила на зграду немачког народног листа (Deutsches Volksblatt)… У уторак преподне, за време највеће пуц­њаве, подигао се из новосаграђеног магацина »Југогаражa« у Железничкој улици густ облак дима. Магацин је горео… Штета износи, како је објављено, неколико милиона динара… У уторак око подне заменила је коначно борбена галама. Пушке и топови су заћутали. Одмах је народ похрлио на улице. Хтео је коначно да види шта се догодило. Футошка улица пружала је слику огромног годишњег вашара. Хиљаде радоз­налих људи преплавиле су улице и чудиле се кућама претво­реним у рушевине, али и моторизованим колонама мађарске војске која је надолазила дужином целе Футошке улице све до главног трга. Ту се видела тешка противваздушна артиљерија са безбројном колоном кола за људство и оруђа. На поједи­ним колима седели су војници под шлемовима и са спремним пушкама у рукама. Други војници су стајали поред својих  мотоциклова и упуштали се са становништвом у пријатељска ћаскања. Официри, са златом обрубљеним црвеним еполетама, ишли су озбиљно и пословно амотамно. Колона се спре­мала на марш. У околини Титела се, наводно, још воде бор­бе… Пред већницом, где је командаптура поставила свој главни стан, стајала је стража у великом четвороуглу, са пуш­кама на готовс, кога никога није пуштала унутра. Пред хо­телом »Марија« (Војводина) стоји немачки камион око ко­га се запослио један припадник СС трупа. Пред улазом у хотел стоји, раширених ногу, један немачки стражар са шле­мом на глави и пушком о рамену… Појавио се и један СС официр. Почели смо са њиме разговор… Откривамо му наше разочарање што нас је немачка војска овде оставила као смо ми њихов улазак у овим дугим, страшним данима, про­шле недеље, такорећи стално очекивали и прижељкивали…

Ноћ уочи среде протекла је мирно… Само из велике даљине чула се потмула тутњава. Негде се водила борба. У међувремену су поправљени електрични водови тако да смо у уторак увече поново имали струју и воду. Радио је опет функционисао… Могло се опет чути шта се дешава у свету… Среда је такође мирно започела, али је ускоро поново негде праскало. Дакле, још увек није готово. Један човек под оружјем, који је имао посла у Темеринској улици, јавио је да се тамо у српској четврти још увек пуца из кућа. У Темеринској улици се ратна фурија поново наставила. Тамо леже лешеви убијених бандиата у гомилама, у кућама и на улици. Неке су једноставно обесили и они висе као застрашујући пример сви­ма онима који још увек неће да напусте луди и потпуно бесмислени отпори. У уторак после подне лежали су и у Ка­меницкој улици неки бандити који су своју луду шалу платили животом.

Један преглед онога што се догодило, ни данас се још не може дати. Заћудо, становништво се брзо навикло на ратну буку и иде скоро мирно својим послом… У среду ујутру отворене су многе радње, тако да је живот постепено опет дошао у нормални колосек. Због затварања, нарочито радњи са животним намирницама и пекара, приметила се оскудица нарочито у животним намирницама а пре свега у хлебу.

У свим овим убиствима, која су трајала од 14. априла па до краја месеца, у Новом Саду је, према Комисији за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, изгубило животе око 500 лица, махом цивила. Међу њима било је жена и деце.

Према личном сазнању и признању Ђуле Крамера, број убијених Срба 13/14. и 15. априла 1941, дакле за само три дана, износио је око 300. Али убијање Срба настављено је и наредне две недеље, углавном пресудама окупаторског војног ратног суда, под председништвом Лајоша Вереша, команданта 2. лаке коњичке бригаде. Тај суд је за време свога рада (до краја априла 1941), у просеку дневно осуђивао на смрт око 10–15 особа. Између Кемелхарита и овог суда постојала је веома тесна сарадња.

Овај војни суд судио је и цивилима на основу наредбе Мађ. краљ. министарства од 9. априла 1941, којом се под над­лежност војних судова стављају лица која су до тада потпа­дала под надлежност цивилног судства. Осим других деликата, у овој наредби се налази и кривично дело против оружаних снага, које се помиње у параграфу 78 члана III Закона из 1930. године. Ова наредба ступила је на снагу 12. априла 1941. Сле­диле су и неке друге наредбе, које су се односиле на суђе­ње. Од њих треба споменути наредбу број 2770/1941 М Е о проширењу одноcно увођењу прекх судова, која је дати­рана са 10. априлом 1941.

На увођење прекх судова упозорава грађанство и Но­вак Горонди, командант 3. армије у свом огласу 16. априла 1941:

Скрећем пажњу цивилном становништву на то да су и грађанска лица стављена под надлежност војних судова и да ће у датом случају по кратком поступку бити изречена смртна казна.

Са датумом 15. априла 1941. објава о »проглашењу пре­ког суђења«, писана ћирилицом, затим на мађарском и не­мачком језику, издата од стране суда мађарске војне ко­манде у Новом Саду, била је 20. априла 1941. изешана по улицама града. Истога дана и Reggeli Ujság донео је текст те објаве.

Од своје тезе да су окупаторске војне јединице биле на­паднуте од стране четника, због чега је уследила њихова »при­родна реакција« тј. одбрана и убијање, окупатор није никако одустајао. У већ поменутом огласу генерал-потпуковник Горонди овако обавештава јавност:

Мађарско домобранство, на основу историје и хиљаду­годишњег мађарског права, дошло је да ослободи своју браћу. Мађарски војници су оружјем, али на начин достојан поштених ратника, запосели ову територију наше хиљадугодиш­ње постојбине. Насупрот томе, у четничко рухо обуцене и четничким именом назване банде убица мушки и са оруж­јем у руци напале су наше војнике. Мађарски домобрани су поступили са потребном енергичношћу према оваквим кукавичким убициама и зато су ступиле на снагу одговарајуће од­редбе.85

Овде се, истина, не спомиње број или имена домобрана који су, наводно, изгубили животе приликом тих »напада« чет­ника. Тај број се не спомиње ни у другим документима, на пример, у похвалама трупама које су издали Далноки (Број армији) и Вереш (2 коњичкој бригади) иако се тамо одаје уоп­штено признање и слава онима који су пали као жртве »мушких напада приликом ослобођења Бачке«.

На основу званичних података мађарско домобранство је приликом окупације југословенских крајева, дакле не само Бачке, имало следеће губитке: мртвих — пет официра и 60 вој­ника, а рањених три официра и 239 војника. Приликом комента­рисања ових цифара треба нагласити да је већина жртава пала не у борби, већ због несрећних случајева који су дошли као пос­ледица непажње, односно заостале ратне технике.

Примера ради напомињемо да у Сомбору, где је дошло до сличног развоја догађаја као и у Новом Саду, у инсцени­раним борбама са четницима није био нити рањен нити је по­гинуо један домобран. Када је окупаторска штабна описа­вала »борбе« у Новом Саду, тада је констатовала да је ту било и невиних жртава. Међу њима има свега четворо цивила Мађара, који су у ствари изгубили животе несрећним случајем или због неспоразума а били су убијени од стране војника или »немзетара«. Дакле, ни ту се не спомиње било ко да је ра­њен или убијен из редова домобрана.

Своје »херојске« подвиге домобрани и други желели су да овековече фотографисањем поред убијених »четника«. Већ смо споменули да је окупатор инсценираним борбама настојао да покаже како је ове крајеве повратио борбом тј. у ратним окр­шајима што са југословенском војском што са полувојничким добровољачким формацијама. Међутим, фотографије војника поред убијених цивила, међу којима је било деце и жена, оз­биљно су не само компромитовале таква настојања, већ их потпуно демаскирале. Зато генерал Бела Новаковић (Béla Novákovics), командант војне управе у Бачкој, 2. маја 1941. упућује наређење градским и среским војним командама да предузму све како би се фотографије и негативи који приказују дела одмазде над »четницима«, повукли из јужног кра­ја. »Сваки који такве фотографије достави у страну државу (по­себно је опасно да овакве фотографије доспеју у руке стра­них новинара), сматраће се да је починио дело издаје. Прене­сећи даље ово наређење, командант 2. коњичке бригаде Лајош Вереш, у наредби од 5. маја 1941, као крајњи рок предаје фотографија и негатива наводи 14. мај 1941. У почетку наре­ђења Вереш пише:

Своје »херојске« подвиге домобрани и други желели су да овековече фотографисањем поред убијених »четника«. Већ смо споменули да је окупатор инсценираним борбама настојао да покаже како је ове крајеве повратио борбом тј. у ратним окр­шајима што са југословенском војском што са полувојничким добровољачким формацијама. Међутим, фотографије војника поред убијених цивила, међу којима је било деце и жена, оз­биљно су не само компромитовале таква настојања, већ их потпуно демаскирале. Зато генерал Бела Новаковић (Béla Novákovics), командант војне управе у Бачкој, 2. маја 1941. упућује наређење градским и среским војним командама да предузму све како би се фотографије и негативи који приказују дела одмазде над »четницима«, повукли из јужног кра­ја. »Сваки који такве фотографије достави у страну државу (по­себно је опасно да овакве фотографије доспеју у руке стра­них новинара), сматраће се да је починио дело издаје. Прене­сећи даље ово наређење, командант 2. коњичке бригаде Лајош Вереш, у наредби од 5. маја 1941, као крајњи рок предаје фотографија и негатива наводи 14. мај 1941. У почетку наре­ђења Вереш пише:

Шестога маја 1941. и подмаршал Золтан Деклева (Zoltán Deelevа), у име шефа генералштаба, у поверљивој војно-управ­ној наредби бр. 11 покреће иста питања и наређује заплену непожељних фотографија снимљених на окупираној југословен­ској територији.80

Команда окупаторских трупа настојала је да сакрије тра­гове и осталих својих недела. Тако је питање сахране убијених у Новом Саду решила на неколико начина. Делом је сахрану одобрила родбини убијених, друго је сахранила у неколико за­једничких гробница на Успенском и Алмашком гробљу као и на насипу код Дунава. Многе жртве биле су бачeне у Дунав и препуштене његовом току. У сваком случају, ово питање није свуда ефикасно решено, тако да је и генерал Новаковић морао да интервенише. У свом посебном распису свим град­ским и среским војним командама он их упозорава да не­одложно уклоне људске лешеве и стрвине тј. да их покопају. Да је таквих случајева било и у Новом Саду и његовој околи­ни сведоче књиге умрлих, где се види да су, све до средине маја, сахрањиване жртве фашизма пале приликом уласка окупа­тора у Нови Сад.

Извор: Мила Чобански, Звонимир Голубовић: Нови Сад у рату и револуцији, 1941-1945