ГОВОР МИКЛОША КАЛАЈА – ПОКУШАЈ ПРЕБАЦИВАЊА ОДГОВОРНОСТИ ЗА РАЦИЈУ НА СРБЕ

ГОВОР МИКЛОША КАЛАЈА – ПОКУШАЈ ПРЕБАЦИВАЊА ОДГОВОРНОСТИ ЗА РАЦИЈУ НА СРБЕ

Свој припремљени одговор на Поповићеву интерпелацију др Миклош Калај почео је следећим речима: »Пред мађарски парламент је изнесено једно питање које нема само мађарску него и међународну релацију. И ја немам ништа против што је ово питање доспело овамо, јер ова околност може да послужи као најубедљивији деманти једног дела свих оних оптужби које су се чуле против нас«.

Пошто је изразио слагање са неким ставовима у Поповићевом говору и подвукaо значај чињенице да се овакав говор могао одржати у парламенту, Калај је прешао на догађаје у Бачкој од априла 1941. Ту је најпре говорио о поновном освајању ове области и односу војске према становништву. »У тој прилици није дoшло — изнео је Калај — ни до каквих сукоба нити се десило никакво зло. Наше хонведство је. . ., са искреном братском љубављу пригрлило на своје груди целокупно становништво«. Али, становништво Бачке је погрешно протумачило ту попустљивост домобрана и јурнуло се на диверзирама, да би 4. јануара дигло отворену побуну. Оружана сила је реаговала и »домобранство је победило у отвореном боју нереде, а истовремено уништило банде и партизане«. Сумњиве елементе похапсило је, а упркос томе и у Нови Сад »и овде су увели мир и спокојство грађана«. На молбу градских власти и Нови Сад је прочишћен. Прва два дана су протекла мирно.

»Међутим, 23. јануара партизани су се увукли, продрли су у унутрашњост града и напали наше органе ручним гранатама и оружјем, што је изазвало код наших органа, који су два дана по зими од минус 25 степени вршили тешку дужност, револт, тим пре што су после жабаљског устанка на дневном реду били атентати против органа безбедности. На нашу несрећу, непажљиви појединци из грађанства, не придржавајући се наредбе која је у том смислу издата, гоњени радозналошћу, пошли су на улице. Међу српским становништвом било је и таквих који су — вероватно навикнути на оштрији поступак српских власти — с потцењивањем говорили о нашим војницима да они и онако не смеју употребити оружје. Несмотрено држање грађана и гнев припадника органа унутрашње безбедности изазвали су последице које сада јако жалимо, јер се у Новом Саду међу жртвама налазе и стварно неужна и невина грађанска лица…«

И даље: »Наши Срби нека буду спокојни што је ова држава, у коју су побегли пре три стотине година, сада ту, да их заштити и да им гарантује праведна човекољубива и народна права«. На крају, износећи »прецизне податке« о окупационим жртвама, Калај каже: »За читав претходни период, подразумевајући ту у првом реду оне јануарске дане — погинуло је укупно 2.550 Срба. Од тога је у новосадској агонији пало 292 Срба. У целој Бачкој погинуло је око 1.000 и боље рећи на другом месту — међу жртвама налазе се и туцеликом 50% Јевреја. Ово су подаци истинара у којој је учествовао и господин посланик, а који их је и сам назвао жалосним и трагичним. Ја верујем да када већ сада имамо толико жалосних случајева, чије узроке и поводе смо учинили, или неком разлогу знали и ни пред ким а с правом нисмо скривали, јератимам већ више пута наглашавао, већ сада најбоље праведно законски решење налази се у најстрожијем одговору свих оних под чијом је командом и руководством дошло до кршења закона и прекорачења надлежности, што је, уосталом, ево и током…«

Колико реченица Калајевог говора, готово исто толико провидних и циничних неистина. Све лажи у наводима Калаја, сва произвољност у подацима које нам нуди, дати су са жељом да се обмане поштена јавност, да се тешка одговорност мађарске владе за све покоље отклони и пренесе на Србе као искључиве кривце за несрећу која их је снашла. Иако детаљно упознати са јануарским догађајима, уверени да оно што је говорио председник владе представља најбезочније извртање чињеница, нико од чланова парламента није дигао свог гласа против. Шта више, бурно су поздравили његово излагање и интерпретацију јануарских догађаја, па и оних приликом уласка хонведа у Бачку, срозавајући на тај начин, парламент једне државе на ниво свесног служења неистини.

Аутор: Звонимир Голубовић, Историјски музеј Војводине, Нови Сад, одломак из књиге „Рација у јужној Бачкој 1942. године“