Храна и други животни услови у логору

Храна и други животни услови у логору

Животни услови у логору постајали су немогући. Храна која је предвиђена за логораше од Министарства унутрашњих послова, иако количински минимална, поткрадана је од чувара и кувара логора. Тако је логорашима давана чорба од репе и намирнице покварене од дугог стајања по влажним магацинима. А о количини хране, у једном извештају Министарства унутрашњих послова стоји: „Извештавам да добровољцима у концентрационом логору по глави недељно дозволавам пет дека шећера; месечно по глави четири килограма брашна…“ Што се тиче хране, најгоре је било децембра 1941, јануара и фебруара 1942. године. „Изгладнела деца настртала су на кола која су доносила храну и, једноставно, отимала кромпир, не обраћајући пажњу на ударце корбача.“ Страшна је слика људске беде жртава, али и целата, која се тешко описује, када гледате како се изгладнела деца провлаче испод логорских жица и трче да би по кухињском ђубришту покупила коју ољуштену кору од кромпира да је испеку за запаљеним кукурузним котлићима, а нађене прљаве корице хлеба осуше, мало очисте и од тога, у некаквом лончету, скувају мало чорбе или некакве каше.

Зато су стражари забрањивали деци да прилазе логорској жици. Али, и међу стражарима је било добрих људи, које су деца брзо препознавала и жице се приближавала стрпљиво чекајући да се појави „добри чика“ који би им пружио неки поклон са хлебом, млеком, јабукама. Но и њих су, као и одрасле, често гонили војници и жандари, тукући их до бесвести.⁷⁰ Због тако лоше хране највише су страдала одојчад, мала деца, исцрпљени стари и болесници. Зато је Шарвар назван туберкулозном гробницом.

Војни чувари и жандари често су тукли и пребијали логораше корбачима и пендрецима без икаквог разлога. Команданти логора били су још гори. Знали су бити тако сурови и крволочни да им ни звери нису биле равне. Приликом обиласка логораша у баракама, увек су ишли у групи, и то са пендрецима и корбачима. Никога тада не би питали, ни од млађих ни од старијих логораша, да ли су криви или не већ би их изненада тако ишибали корбачима да су се они, онако исцрпљени, превијали од болова. Ко би се против тога бунио или супротстављао, био би одведен у затвор или у „звездару“, малу просторију са гвозденим вратима и једним малим звездастим отвором, у који се могло само стајати или седети. У тим самица храна је била сто грама хлеба дневно и порција воде. Ко преживи, благо њему! Онај ко би провео више од месец дана, личио би на људски костур.

Хигијене и купања није било. Прљавштина, тифус, туберкулоза и друге заразне болести, свуда су господарили. У току 1941. и 1942. године, у тим прљавим баракама рођено је 146 беба. Нажалост, оне су, због нехигијенских услова, заразних болести и никакве неге, већином помрле ту у логору, неретко са мајкама. Али не само деца. Због тако слабих услова за живот, због разних заразних болести, као и због малтретирања логорског надзорног особља, у шарварском логору оставило је своје животе и кости више од хиљаду логораша. Било је породица којима су ту помрла сва деца, а неретко су умирале и целе породице. Тако се логор у Шарвару и још неки, с правом, могу назвати дечјим гробљима и логорима смрти, јер је у њима на хиљаде деце и одраслих умрло под најгорим условима.

Логори и њихов главни РАСПОРЕД

Сахрањивани су у групама или појединачно, тајно, ван гробља, или понекад у гробљу, без свештеника и опела. Зато је будимски епископ др Георгије Зубковић тражио од власти дозволу да пошаље православне свештенике како би умрле логораше сахранили, а раније умрлима извршили опело. Тако, заузимањем владике Георгија, више пута су ради тога долазили у логор свештеници Душан Вујчић, Светозар Недељков и Стеван Бешлин, да изврше своју свештеничку дужност над тим од глади и људске злобе помрлим српским логорашима-мученицима, малишанима и одраслима. Многи од њих су пали у заборав и данас их се мало ко сећа упокојеним поменима или спомен-обележјима.

Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА