ИНТЕРНИРАЊЕ СРБА У МАЂАРСКЕ ЛОГОРЕ И ЗЛОЧИНИ УЗ ГЕНОЦИДНА ЗЛОСТАВЉАЊА И КЛАЊА

ИНТЕРНИРАЊЕ СРБА У МАЂАРСКЕ ЛОГОРЕ И ЗЛОЧИНИ УЗ ГЕНОЦИДНА ЗЛОСТАВЉАЊА И КЛАЊА

Када је, после рације, у окупираној Војводини било забрањено даље протеривање Срба, Мађари одлуче да је за њих најбоље решење да све Србе, по могућству, интернирају у логоре. Тако је, још у почетку окупације, 15. априла 1941, министар унутрашњих послова Мађарске донео одлуку о интернирању непоузданих људи „у које спадају, на првом месту, Срби“, затим Буњевци, Шокци, Словаци, а касније и Јевреји. Познато је да је у Мађарској и раније постојало много логора. Но, они ипак нису били довољни да се у њих смести неколико десетина хиљада Срба и других непожељних мањина.

Према тој наредби, све људе за које месне власти сматрају, или хоће да сматрају, да су сумњиви, треба без одлагања интернирати у логоре у зонама војних операција, где је Мађарске, посебно из подручних места јужно од линије Сомбатхељ – Тополц – Дунаделфвар – Кечкемет – Тисасуг – Хармаш Кереш, као и у окупираној Бачкој. У тим зонама војних операција, треба, на инсистирање месних власти, што више људи сматрати сумњивим, па ће на основу њихових захтева од стране власти и да што већи број буде интерниран у логоре. На тај начин су, од почетка окупације, основани нови логори за више десетина хиљада Срба.

Док су српске колоне депортованих изгнаника, предвиђених за логоре, пролазиле кроз мешовита насеља, мештани Мађари излазили су на улице и, уместо да им пруже воде или хлеба бар за децу, упућивали су им погрдне речи, пљували их и, слично Хрватима у НДХ и Шиптарима на окупираном Косову и Метохији, тукли беспомоћне појединце, без обзира на узраст и пол. Њихов цинизам је ишао толико далеко да је један римокатолички свештеник, приликом проласка тих мученика и изгнаника кроз његово насеље, наредио да звоне црквена звона као за спровод при сахрани. За кратко време, многа српска насеља беху испражњена или сасвим уништена. Примера ради, поменућемо село Сириг, са 1.215 становника и 243 куће, које је сравњено са земљом и остало пусто.

Из Старог Ђурђева Срби су истерани у Темерин, где их је напала наоружана маса Хортијевих хонведа и домаћих жандара – немзетара, узвикујући за Србе: „Сви су четници и комунисти!“ Тако су се и понашали, распирујући злочиначке страсти и мржњу према Србима, позивајући мештане Мађаре да им се придруже у крвавом чину и хаосу.

Веома је велик број тих мађарских злочинаца који су убијали и клали Србе, пљачкали и палили њихове домове. А после рата, већина их је остала да мирно живи у Новом Саду, Суботици и другим местима по Бачкој и Барањи. У местима као што су Танкосићево, Ветерник, Мишићево, Нови Кисач, Тител и многим другима, ових злочинаца и терориста, који су разорили та српска насеља, а становништво протерали, када би се побројали, било би не само на стотине већ на хиљаде и десетине хиљада. Али многи се знају по имену и злочину који су учинили. Истина, мало их је који су заслужено кажњени у нашим земаљским судовима, али их неће сакрити и заобилазити Божји Суд, јер Бог ником дужан не остаје.

Међу таквим злочинцима, нажалост, региструјемо и име римокатоличког свештеника Ивана Герцнера, који је убио 25 невиних Срба. Да ли је могуће, Господе, да Римокатоличка Црква регрутује и такве свештенике и јеванђелске посленике у Винограду Твоме, који засади десница Твоја у овом свету?! Исто тако, скоро сви Мађари из Мошорина и Гардиноваца колективно су учествовали у изгону Срба из тих села и за то после рата нису сносили никакву одговорност.

Терор и изгон Срба извршен је још у Шајкашком Светом Ивану, Доњем и Горњем Ковиљу, Вилову, Кању, Мишљошеву, Новој Црвенки. А у Жабљу, Хаџићеву, Хоргошу и другим околним местима, у прогону и пљачки убијено је око 45 Срба мештана.

Из Бачког Соколца, из око 300 домова, прогнани су сви Срби. Из Куле – 200 лица, из Генерал Радијовићева – око 100 кућа, из Горње Рогатице, Средњих Салаша, Петрова Села – око 300 домова. Изгон је вршен свуда једнако, по плану за интернирање у логоре. Тако, нема села у ком приликом Срби нису страдали. Многима су дозволили да понесу са собом понешто ствари, а онда их, на првом месту где су заноћили, као у Старом Врбасу, опљачкали и све им ствари и новац одузели. То су чинили мађарски војници, милицијци и цивили. Многа су српска села тада опустела и нестала без иједног Србина, као што је село Велебит.

Мађар Пишта Касански покушао је, као поштен човек, да сакрије пријатеља Србина Јову Загораца. Међутим, побеснела маса Мађара, под паролом која је грмела све што је српско, кад је сазнала да Пишта крије Јову Србина, претукла га је доубијању тако да је једва остао жив.

У селу Негтушевц живело је око 90 Срба и сви су убијени и бачени у Дунав.

Село Душаново, са 80 српских кућа и 650 становника, све је испражњено и сви Срби су преко Сенте протерани за Београд 1941. године. У икону Светог Саве су пуцали, а затим је испљували и изгребали.

Из села Војвода Зимоњић, са 25 кућа и 150 српских душа, сви су отерани у логор Шарвар, а имовина им је разграбљена. Иста судбина је задесила и село Карађорђево код Суботице, са 180 Срба, Мали Београд са 40 и Капишнево са 30 породица, 15. маја 1941. године.

У Молу су мађарски војници, по наређењу свог команданта, на самом почетку рата 1941. убили 30 Срба. Злочини су извршени на монструозан начин одсецањем делова тела, усијану, вађењем очију и другим злостављањима. Око 300 Срба добровољаца – досељеника – одмах је изгнано из својих кућа, у које су истог дана усељене мађарске породице, те уживаше као своју српску имовину, намештај и намирнице, хранећи се тиме. Тако је било са многим српским селима већ 1941. године.

Вођа таквог мађарског погрома над Србима био је римокатолички свештеник из Мола, Варга, са својим клерикалним истомишљеницима.

Мађарски војни командант места у Молу³⁰ саопштио је мештанима Мађарима: „Најдуже за 50 година неће бити Срба ни Православља у мађарској држави.”

Мађарски терористи и злочинци, такозване родољубиве гарде, према и старцима – сељацима, извршили су општу пљачку почетком рата у Васиљеву, Малој Бали, Мартоношу и Старој Кањижи. У Старој Кањижи, Мађари су у прогонивању Срба 17. априла 1941. године починили читав низ зверстава и насиља и убили око 700 мирних грађана Срба.

Исто тако, у периоду 1941–1942, Мађари су колективно изгонили Србе из Сенте, Нађаља, Велебита, Хаџићева, Масарикова, Новог Сада, Сомбора, Растине, Бајмовачке Рате, Алексе Шантића, Апатина, Бача, Вајске, Бођанског Рита, Томинцева и других већ поменутих места, пљачкали их и убијали.

Део тог становништва протеран је у Србију, а део смештен по разним логорима у Бачкој и Барањи, у Бачкој Тополи и Суботици, Баји и Барању.

У Новом Саду, поручник Јожеф Фаркаши изводио је 1941, на основу списка, Србе из цивилног затвора и одводио их у јужни логор (затвор), где их је више од 55 у разним мукама убијено. Жртве су везиване жицом, неке ван града убијане у шумици иза кланице на обали Дунава. Затим су их бацали у реку, а одевну одећу враћали у затвор. Жртвама су пре убијања одузимане све ствари од вредности.

Логор у Бачкој Тополи. Мађари су затворене Србе из Новог Сада које нису побили, одводили у логор у Бачкој Тополи. У том логору су их са супругама, мучили, убијали. У том логору, 14. јуна 1941, налазило се око 1.300 Срба.

Мађари су од Срба у логору чинили и контрашпијунажу у Новом Саду давањем упутстава и „људским материјалом” руководио је чувени „шеф инквизиције” и „куће ужаса”. Било је то стравично. То су били људи-звери, а њихов посао је био прави пакао. Ту се показују примери страшних мука које су појединци морали подносити. Када би се онесвестили, полили би их водом да се поврате, па би онда настављали са мукама док им не удари крв на нос. Неки од тих мученика, крвави од батина по глави, телу и табанима, данима нису могли да се опораве. Неки су од силних болова искакали кроз прозор и гинули. Неки су од батина и болова умирали или су их убијали.

Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА