ИСЕЉАВАЊЕ СРБА И ПРОГОНИ НЕ САМО ИЗ БАЧКЕ И БАРАЊЕ, ВЕЋ И ИЗ ЦЕЛЕ МАЂАРСКЕ

ИСЕЉАВАЊЕ СРБА И ПРОГОНИ НЕ САМО ИЗ БАЧКЕ И БАРАЊЕ, ВЕЋ И ИЗ ЦЕЛЕ МАЂАРСКЕ

Према раније разрађеном плану да све Србе из Мађарске треба иселити, вођено је рачуна да се о томе тако не говори већ да се каже само то да треба протерати оне колонизоване Србе који су досељени на мађарску територију после 31. октобра 1918. године. Тако, сви Срби из Босне и Црне Горе, Цигани (Роми) и Јевреји који пре овога нису имали мађарско „грађанство”, односно држављанство, дужни су били да напусте територију Мађарске у року од три дана.

Формирањем мађарске војне управе на челу са Белом Новаковићем, почело је у априлу 1941. године убрзано гоњење и страдање Срба, као и оснивање логора. Тако су већ у мају основани привремени логори у Старом Бечеју (сабирни), Бачкој Тополи, Суботици (за ратне заробљенике), Сомбору, Апатину, Старом Врбасу, Оџацима, Новом Саду, Бачкој Паланци, Тителу и Кнежевим Виноградима.

Али, како је прорачунато да таквих, после 1. октобра 1941. колонизованих Срба има око 48.000, показало се да их је, са осталим народностима (Словенци, Румуни, Бугари, Албанци, Чеси, Словаци, Руси и други), било много мање, свега око 7.000. Осталих 41.000 колониста доселили су се из Мађарске, Хрватске, Баната. Од тих 7.000 колонизованих разних народности, Срба је било само 3.047. Због тако малог броја српских колониста, Мађарима се не би, по речима мађарских поштењијих политичара, исплатило да праве рације и брукају се пред светом као злочинци када то не би био само повод, а циљ је заправо било протеривање свих Срба како из Бачке и Барање тако и из Мађарске.

Планирано је да се протера са мађарске територије преко границе у Србију и другде од 100.000 до 150.000 Срба, а Мађари су крајем априла 1941. протерали тек 10.000. Зато су мађарске власти већ 1. маја 1941. тражиле од немачких официра везу у Београду да им се дозволи протеривање још најмање 150.000 Срба преко границе у Србију. Толики изгoн Срба са мађарске територије Немцима није одговарао, не из хуманих разлога, да Србима помогну, већ су морали имати у виду да тиме само јачају четничке и партизанске устаничке одреде побуњене Србије који су се стварали. Са друге стране, нагло би се повећао број Мађара на местима толиких прогнаних Срба, што би ишло само на штету Немаца – фолксдојчера, јер и они су имали намеру да се, као и Мађари, прошире на рачун Срба и да од Бачке, Барање, Баната и јужних делова Ердеља створе немачку покрајину Судгау.

Када су Немци најстрожијим настојањем спречили тајно пребацивање српског становништва из Војводине у Србију, тада су Мађари једну групу Срба потоварили на дереглију код Гардиноваца и пустили је да сама плови низ Дунав према Београду.

Другу групу Срба Мађари су послали усташама у НДХ. Али власти Хрватске нису хтеле у почетку да их приме, те их враћају у Нови Сад. То се десило више пута, па су Мађари, тиме разјарени, све те људе, жене и децу, њих око 400, пострељали поред Дунава и пустили да их носи Дунав према Београду.

Када су Мађари, најзад, направили тајни уговор са усташама да Хрватска „прихвати” Мађарима непожељне Србе, све те људе, који су по уговореном „гостопримству” прелазили Дунав и Драву, дочекивале су усташе и на монструозан начин убијале. Према неким подацима, таквих Срба пребачено је у Хрватску око 42.000. Сви су мученички завршили свој живот, побијени на разне начине или поклани од усташа.

Оне Србе које усташе нису хтеле да прихвате, или који, не могавши прећи у Србију, нису хтели да пређу усташама у Хрватску, побили су сами Мађари или их депортовали у логоре.

Када су били у питању Срби, у усташкој Хрватској важило је правило, за које је знао и Ватикан: „Један део Срба протерати, други део покрстити, а трећи део побити.” То монструозно правило практиковали су и Мађари.

Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА