Исељавање Срба из Бачке и Барање 1941. и стварање логора

Исељавање Срба из Бачке и Барање 1941. и стварање логора

Мађарски генерал-лајтнант Новак Геренди, као командант хонведске треће армије, према Хортијевој одлуци извршио је окупацију Бачке и Барање и починио велики покољ над Србима. Око 3.500 Срба је тада страдало. У Барањи су страдала села: Биље, Болман, Врањин Врх, Вардрацар, Дарда, Јагодњак, Каменац, Каранц, Луг, Петковац, Поповац, Торјанац и друга.

Новак Геренди издао је, 21. априла 1941, наређење о упутству за отварање логора за интернирање Срба и Јевреја усељених након Првог светског рата, тј. после 1918. године. Тако је наређено да се исељавање Срба спроведе у логор на Новом Саду, од 27. априла 1941. године. У њој је, поред осталог, писало:

„Сва она лица из редова словенског, црногорског и циганског народа, која немају општинску завичајност на подручју велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни рођена на тлу Мађарске, морају бити депортована.“

На тај начин спроведено је систематско протеривање Срба из Бачке и Барање у логоре и затворе, где су многи изгубили животе, док је њихова имовина одмах одузимана и предавана мађарским насељеницима.

Потомци таквих, то јест усељеника или колониста, дужни су били да напусте подручје државе у року од три дана, почев од 28. априла 1941. године у поноћ.

Тако је исељавање Срба почело одмах. Људи су одвођени на зборна места и тамо им је прочитана пресуда да се морају иселити у року од три дана, како је налагала наредба мађарског генералштаба. У пракси, многима је дат рок од само два сата да спакују ствари и оду.

Према томе, мађарске трупе су без борбе заузеле Бачку и Барању, и већ за четири дана завладале целом територијом. Припадници мађарске националне мањине – полиција (немзетери) и народна стража – организовали су се у своје јединице и заједно са Хортијевом војском, хонведима, наступали као „ослободиоци“. Међутим, њихово „ослобођење“ одмах се претворило у покољ и прогони Срба.

Српско становништво у Бачкој и Барањи тако је одмах крваво протерано. Прогнани Срби били су безбројно убијани, а они који су преживели депортовани су у логоре. До маја 1941. године основано је 13 логора у Бачкој за око 20.000 интернираних Срба. Касније ће се тај број још повећавати, јер су логори проширени и у другим деловима Мађарске и Војводине.

Логор у Марцалију био је један од првих мађарских логора за Србе, основан у априлу 1941. године. Многи Срби, староседеоци из Мађарске, такође су доспели у овај логор.

После депортовања у логоре, хиљаде Срба било је на различите начине убијено, мучено и клаано. Тај масовни покољ најчешће је извођен пред српским храмовима, по кућама, читаоницама, школама, касарнама, општинским зградама и на обалама Тисе и Дунава, где су жртве бацане у реке — живе, или већ под ледом, након спаљивања и мучења.

Вешање једанаест Срба 25. новембра 1941. године у новосадској касарни

Такви злочини почињени су у Пачиру, Бајмоку, Кули, Сенти, Сомбору, Суботици, Шанту, на Палићком језеру, у Новом Саду, Темерину, Србобрану, Сиригу и многим другим местима.

У новосадском срезу, колонија Степановићево са 3.000 становника делимично је иселена скелом код Бечеја у Срем 21. априла 1941.

У Старом Ђурђеву било је 900 колониста, од којих је 873 протерано у Срем истог дана — 21. априла 1941. године, где су 43 особе побиле усташе.

Ветерник, у којем се од 1923. године налазило 500 колониста, окупиран је 21. априла 1941. Мађарска војска их је све, преко Новог Сада и Петроварадина, протерала у Срем.

Колонија Војводе Мишића имала је 250 душа. Протерани су 21. априла 1941. године. Они који су рођени у Футогу, остали су, а сви који су преживели, вратили су се после рата својим кућама.

Нови Кисач је 1941. имао колонију од 90 Срба. Исељена је 21. априла 1941. преко Руменке и Старог Футога у Бечеј, па преко Дунава у Срем.

Танкосићево је имало колонију од 35 породица и 180 душа. Исељени су 21. априла 1941. преко Дунава у Срем, у село Баноштор, и опљачкани.

Тител је имао 55 породица колониста – добровољаца. Мађари су их протерали као „непоуздан елемент”. Протерано је око 1.000 душа, од којих 326 жена и 92 детета млађа од 14 година. У Тителу су Мађари срушили јеврејско гробље, а на српском гробљу поломили споменике.

Село Лок је такође насилно исељено 21. априла 1941. Мађари су становнике најпре затворили у општински затвор где су их злостављали, а затим покупили све, њих око 300, и преко Петроварадина протерали у Срем.

Из Мошорина су Срби исељени 14. јуна 1941: 500 мушкараца, 135 жена и 60 деце млађе од 14 година.

Гардиновци – протерано је око 50 породица, укупно 200 људи.

Шајкашки Свети Иван – 121 Србин протеран у Срем и Србију.

Горњи Ковиљ и Доњи Ковиљ – из првог је протерано 167, а из другог 177 Срба.

Вилово – сви Срби исељени преко Петроварадина у Срем 23. априла 1941.

Кач – 16. априла 1941. сви Срби исељени и протерани преко Петроварадина у Сремску Митровицу и Србију. Један део одведен у логоре.

У срезу старобечејском оба села – Милошево и Бачко Петрово Село – су исељена.

У срезу суботичком исељена су села: Радојевићево, Хаџијево, Бачки Соколац, Томиславци, Горња Рогатица, Средњи Салам, Кајкутур, Ново Село и Фекетић.

У срезу Сента исељено је 14 колонијалних села: Хоргош, Васиљевићево, Мала Бала, Стара Кањижа, Мартонош, ВелеБит, Узунјевио, Сента, Гоњи Брег, Бачко Душаново, Светиње, Негутиново, Мол и друга.

У граду Суботици и околини исељена су насеља: Хајдуково, Масариково, Наумовићево, Кочинево, Карађорђево.

У округу сомборском исељена су места: Сомбор, Растина, Бајмочка Фата, Алекса Шантић, Мишлићево, Моноштор.

У срезу бачком исељена су села: Вајска, Бођани, Рит, Товарицево, Бођанци.

Мађари су сва та зверства објашњавали тиме да Срби „припремају устанак”, „скривају оружје”, „пуцају на мађарску војску” и слично. Један агент мађарске контрашпијунаже оптужио је Србе у Новом Саду да са торња Успенске цркве пуцају на мађарске војнике, што је било довољно да почну масовна хапшења, затварања, стрељања и логори.

Архимандрит Јован Радосављевић, РАЦИЈА И ЛОГОРИ У БАЧКОЈ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА