Изасланство контрашпијунаже у Старом Бечеју
Органи контрашпијунаже приликом војничког запоседања Старог Бечеја (19 априла 1941 године), започели су одмах са својом разорном акцијом.
У овој акцији нарочито упада у очи чврст контакт и сарадња органа контрашпијунаже с једне стране те војске, жандармерије, полиције и фашистички настројених Мађара мештана с друге стране.
У прво време органи контрашпијунаже уредовали су у згради Среског суда, где су вршена затварања ухапшених родољуба и инквизиторско мучење истих.
Пошто би тортура била довршена, ухапшеници би били предведени у хотел „Централ”, који је имао значај сабирног логора. Командант тога логора био је Перишић Бочари Пал, родом из Петрограда, мађарски хонведски капетан и шеф контрашпијунаже у Старом Бечеју.
Првих дана и недеља рада установе контрашпијунаже, затвор у згради Среског суда, као и логор у хотелу „Централ”, међусобно су се допуњавали. Предност је у сваком случају имао затвор у згради Среског суда.
Међутим после кратког времена долази до ликвидације установе затвора у згради Среског суда, тако да је од тада дејствовала само установа логора у хотелу „Централ”. После тога је контрашпијунажа наставила својим разорним радом кроз тај логор.
Органи контрашпијунаже изабиру ново место за своју крвничку акцију, — просторије хотела „Мило”, у Старом Бечеју; у тај нови затвор су допремани не само хапшеници из Старог Бечеја већ такође и хапшеници из његове даље или ближе околине (Мол, Пачир).
Након „саслушања” које је било скопчано са мучењима и злостављањима, били су сви ухапшеници изведени пред „војни суд”, који се састојао из официра и мештана. Тај суд је решавао о томе да ли ће затвореници бити пуштени одмах својим кућама или ће пак и даље бити задржани у „Централ”-у или пак спроведени у Бачко-тополски логор.
Међутим у погледу састава самог овог суда у овом другом раздобљу рада „Централ”-а видимо извесну промену. Ту промену нарочито треба довести у везу са чињеницом, што се просторна делатност рада „Централ”-а проширила поред осталог и на Милошево (колонија крај Србобрана), Његошево (колонија крај Бачке Тополе) Србобран и Турију.
Састав „војног суда” у погледу свих ухапшеника, који нису били из Србобрана, био је онај исти, који је функционирао за време сарадње „Централ”-а са установом затвора у згради Среског суда. Дакле, тај се састојао из шефа контрашпијунаже Бочари Перишић Пал-а, мајора Ковач-а и војноуправног команданта Старог Бечеја Оле Вилмош-а потпуковника. Овим официрима као поротници су били придодани мештани Мађари, Др. Балаша Пал, Др. Зеленаи Миклош, Др. Шифлиш Имре, Др. Драшковци Едвард, адвокати и Киш Андраш, државни матичар, сви из Старог Бечеја.
Међутим, у погледу ухапшеника из Србобрана стање се мења. Војном суду и даље председава војноуправни командант Ст. Бечеја уз сарадњу са мајором Ковачем, али на место шефа контрашпијунаже ступа жандармеријски мајор Беодраи Бајц Ференц, који је иначе био родом из Србобрана а 1918 године оптирао за Мађарску. Што се тиче поротника на место мештана из Ст. Бечеја, долазе мештани из Србобрана.
Чим је овај вихор „одмазде” прошао, мађарско-фашистички окупатори су стално имали пред очима опасност која би им могла доћи од становника Србобрана. Зато још и даље држе у приправности свој опробани систем: инсцениране догађаје уписати у кривицу Србима и из тога извлачити користи. И тако долази почетком маја 1941 године до масовног хапшења. И овом приликом мештанима се уписује у грех да су или пуцали или били организатори пуцања са торња православне цркве на мађарске хонведе. Дакле, стално се повлаче догађаји од 13, 14 и 15 априла 1941 године, како би се могло коначно обрачунати са последњим остацима опасности и у овом месту.
Сви ухапшеници бивају или одмах или после кратког времена спроведени у „Централ”, у Стари Бечеј.
Жртве из осталих места изван Ст. Бечеја у највише случајева биле су лишене слободе зато што су наводно припадале родољубивим организацијама.

Срељање омладине у Старом Бечеју у новембру 1941.
Рад изасланства контрашпијунаже у логору „Централ” у Старом Бечеју престао је крајем јуна 1941 године.
Међутим ни после овог контрашпијунажа није мировала. У то време била је у јеку борба против национално-комунистичких елемената у првом реду, те се није смело стати на по пута.
Из књиге ЗЛОЧИНИ ОКУПАТОРА У ВОЈВОДИНИ, Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини



